Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 29. септембра 2024. године на Светој литургији у Цркви Светог Николе у Котору

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ је проповедајући онима који су Га пратили, тј. онима који су били гладни и жедни истине, правде и смисла живота, најчешће говорио у причама. Његова реч није била апстрактно мудровање и празна философија, празна реч како су антички Грци говорили о ветру и водама, него су Његове приче биле најчешће параболе, метафоре и алегорије, приче из обичног свакодневног живота људи којима се обраћао, из области из којих су људи имали лично животно искуство. Те приче нису имале карактер који данас неретко имају приче. Ми кад кажемо причам ти причу под тим подразумевамо углавном да се тиме произноси неистина, да се говори о фантазијама. Данас готово по правилу, изузеци постоје и они правило потврђују, приче су празне приче и реч као таква изгубила је свој смисао, своју тежину и своју вредност. Нарочито у црквеном смислу свака реч, поготово када говоримо о причама које изговара сам Господ, има свој дубоки смисао, смисао и сада, и у прошлости, и у будућности, у векове векова, тј. када су се причале те приче иза њих је стајао ауторитет Онога који говори и Он је гарантовао да свака реч у најмању руку подразумева труд и напор да оно што се говори има своју вредност, да одговара истини и чињеницама.

И ево, наш Господ говорећи о најдубљим духовним вредностима, у конкретном случају о Царству небеском, опет користи једну причу из свакодневног живота, причу коју свако може да разуме, како би  описао најдубљу тајну Царства небеског. Говори о свадби као слици Царства небеског. Ова прича је забележена код јеванђелисте Матеја, а исто тако и код јеванђелисте Луке.

Наиме, каже Господ, Царство небеско је као свадба и то царска свадба, а свадба је ништа друго него радост, лепота, песма, игра. Свадба је догађај у којем учествују сви, свима се указује част и пажња и сви имају исту могућност да се радују, независно од социјалног статуса, независно од тога како образовање ко има, независно од било које спољашње категорије. Свака брига, свака горчина, свака невоља се оставља по страни и постаје секундарна. Када се радујемо на свадбеном весељу, ту се људи и мире, успостављају контакте, граде мостове. Једном речју, свадба није ништа друго него лепота и благослов, благодат и радост. Управо слику свадбе Господ користи да би показао тајну Царства небеског, а овде се ради о свадби Царевог сина. И цар позива све на ту свадбу, и даљне и ближње. Шта више, пошто има много места у Његовим дворима, па и када су сви дошли још је места остало, онда шаље на улице, на тргове, на раскршћа и све позива на ту свадбу. Све позива у радост. Он је дарује. Међутим, да ли ће Царева радост бити радост сваког и да ли ће се свако на исти начин поставити у односу на Његов позив то ипак зависи од званица.

У причи коју смо чули имамо ситуацију да су се многи одазвали, али неки заузети својим пословима, боље рећи, личним, појединачним интересима, индивидуалистичким интересима, нашли су изговор. Један је купио њиву, па је имао добро оправдање и изговор да оде да види да погледа ту њиву; други је купио пар волова; трећи је имао своју личну свадбу и они су се извинили, тј. изговорили. Није да нису имали времена, није да су били болесни и немоћни, па због тога нису могли да се одазову. Не, него су њихови појединачни интереси, при томе материјалног карактера, њима били довољан начин да се не одазову позиву Ццара. А има ли већег достојанства и части него да неко буде позван у дворе Цара и да учествује у Царевој радости. Није, дакле, реч о томе  да ови који се нису одазвали бивају због тога кажњени. Не, него су они сами определили своје место, а то место по овој причи је место мрака, место туге, шкргут зуба. То место јесте адско место, место које је удаљено од Царевог двора.

Дакле, иако су сви позвани мало је одабраних, а ко је одабран није у руци Господара и Цара, јер не одлучује Он ко је одабран. Њему су сви одабрани, а они који нису одабрани сами себи нису одабрали и тако су остали изван контекста, изван простора радости. Није реч о томе да су материјална добра и материјални разлози сами по себи за осуду и за одбацивање, него је реч о томе да они у лествици вредности, лествици приоритета, требају да буду постављени на своје место. Другим речима, и материјална добра и вредности су позвана да буду духовни. Како? Тако што ће претходити духовно, тако што ће приоритет бити духовно. Приоритет ће бити Царство Божје, тј. приоритет ће бити Царев двор и Царева радост на коју смо позвани, а то је Царство небеско.

Само онда када је у темељу земаљских вредности, парадоксално – а у вери је све парадоксално и у присуству Божјем све има обрнуту перспективу – само онда када је Царство Небеско у подножју царства земаљског, земаљско добија своју пуноћу и свој смисао. У овој причи је Господ (Цар) позвао све људе на свадбу свог Сина, све и свакога. Домаћин је препознао да неко нема свадбено рухо и најчешће да је тај био упитан од стране домаћина: Пријатељу, шта ћеш ти овде, није ти место ту, јер немаш свадбено рухо? Иако је Господар позвао све и то је парадокс. Наравно да у првом плану ту стоји труд и напор да живимо врлински. Наше рухо није само спољашње рухо. Суштинско, дубинско рухо јесте унутарње духовно рухо, врлина и добродетељ у којој смо обучени. Цар препознаје у једном који је дошао да се он није трудио и да му није  била примарна врлина, добродетељ и чињење добра у животу, него опет  његов лични интерес, појединачни и индивидуалистички, онај који га одваја од другога, онај који у другоме види такмаца, противника, непријатеља.

Међутим, предање наше Цркве види још једну димензију оних који нису обучени у свадбено рухо. То су они који су пуни себе, горди, који немају смирења, смирења не као психолошког расположења или самоконтроле, него онтолошког смирења или самоспознаје да кад чиним добро не чиним ништа велико. То је нормално и природно. Природно је да чиним добро. Из тог разлога не треба да се преузносим, да се хвалим, да мислим да сам бољи од других, јер сам учинио само оно што ми је дужност, што је исправно, што је нормално и здраво, што одговара здравој и нормалној људској природи. Дакле, онај није обучен у свадбено рухо када је испуњен самољубљем и гордошћу, када чак и онда када чини добро заправо греши мислећи да чини нешто велико, малтене мислећи да је Бог дужан да му узврати на његов труд и на његов поклон. Дакле, у Царство Божје улазе смирени, скромни, који своје таленте и дарове користе да би славили Бога и да би служили другима, да би градили заједницу са другима и са ближњима. Притом, сваки човек је ближњи и позвани смо да га видимо као ближњег, јер свако је саздан по слици и прилици Божјој.

Нека би, браћо и сестре, Господ дао да и ми, иако нисмо обучени у свадбено рухо најчешће, знамо да у Дому Царевом има још места. И када читав свет уђе остаје места, зато што је љубав Његова безгранична, што је срце Његово широко, што су груди Његове  толико широке да читав свет и сви људи могу да стану у тај Дом, на те груди и у то срце. Само је потребно да се обучемо у свадбено рухо, а то није ништа друго него наша жеља и тежња за Домом Царевим, за Домом Божјим, и свест о томе да ма шта чинили и ма колико  чинили никада не можемо бити достојни. Можемо рећи да једино што нас не удостојава да учествујемо у свадби Сина Царевог то је да мислимо да смо достојни. Царство небеско јесте света Литургија, света Евхаристија. Ту нам Цар даје Сина свога да, причешћујући се Његовим Телом и Његовом Крвљу, постајемо сутелесници и сукрвници, пуноправни грађани Царства небеског. Једино што нас чини да нисмо достојни учешћа у тој тајни јесу управо самозаљубљена, гордељива, егоистична осећања да смо достојни.

Господ нека буде свима нама милостив и да нас, имајући смирење и скромност, трудећи се да колико год можемо чинимо врлину и да будемо добри како би на било боље, помилује, а ми да увек славимо Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин.

Извор: СПЦ