Бранко Ђурић је чувар традиције и сећања на вредне домаћине који су обрађивали земљу, садили винограде, воћњаке и маслињаке

Подгорица – Колевка српства, Света гора на пени од мора, пространо Грбаљско поље и Грбљани су камен темељац српске мисли, језика, писма и вере православне која је унедрила 69 цркава и три манастира. С обе стране грбљанског превоја, од магистрале која води од Будве ка Херцег Новом, па преко брда до морске обале, нижу се цркве, једна за другом, међаши вере, сведоци народа, кроз векове...

Покрај магистрале, у месту Ковачи, Луштва Грбаљска, уздиже се Бранкова кула, сва од камена исклесаног руком овог вредног неимара, који и сада клеше камен, прави фигуре, као и оне од маслиновог дрвета, али и разне облике ваза у којима похрањује маслине и друге племените биљке. Само смо можда могли овако почети причу о осамдесетпетогодишњем Бранку Ђурићу, човеку који је са својом вредном породицом угостио стотине угледника из Црне Горе, Србије, Русије, целог света... Такође и неимара и добитника Новембарске награде града Котора за најбољег, најузорнијег пољопривредног произвођача, која је сада само успомена на времена када је Грбаљско поље у значајној мери било житница оближњег Бококоторског залива.

Као непролазни спомен на тај стари Грбаљ, Бранко је на зиду собе исклесане од љутог камена израдио два велика мозаика која сведоче о месту у ком су били чувени виногради, али и да наследници знају сваки путељак у Грбаљској шуми до православних светиња.

Саговорник „Политике” са сетом прича о временима када су његови сељани били узорни домаћини који су обрађивали земљу, садили винограде, воћњаке и маслињаке и када је сваки човек имао обавезу, како каже, „да потомству остави макар имање које је наследио ако не може да га оплемени и прошири”.

„Одавно није тако, јер је по Грбаљ најпогубнији био такозвани социјалистички преображај села. Хвалили смо се да смо иселили села у градове. Показало се да смо од добрих и вредних сељака направили лоше грађане”, констатује Бранко.

У прелепом здању, спомен-соби са око педесет квадрата, сатканој од ручно клесаног камена Бранковим рукама, уз мозаике налазе се и бројне иконе, док се са два зида „дозивају и разговарају” Његош и Карађорђе. Наш крепки домаћин посебно је поносан што је у дворишту саградио камену фонтану, односно не баш малу копију моста на Дрини.

„Инспирисао ме је роман ’На Дрини ћуприја’, који сам прочитао неколико пута. Ево сада и Грбаљ има своју ћуприју”, каже нам Бранко.

Наш саговорник прати и савремена збивања у свету, па нам с посебним опрезом говори да је „мир на нашој планети на великом искушењу, можда највећем од Другог светског рата”.

„Државе НАТО-а заборављају да је руски народ у два рата, од најстрашнијих освајача Наполеона и Хитлера, бранио себе и Европу и да је на олтару слободе погинуло 20 милиона Руса. Толику жртву би требао цео свет да поштује”, сматра Бранко.

Није требало, каже, да ранија власт Црне Горе окрене леђа Русији и заборави речи клетве Светог Петра Цетињског: „Ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило.”

Бранко се с тугом присећа крвавог Ускрса 1944. године, када су Американци и Енглези бомбардовали Београд и Подгорицу, али и агресије НАТО-а на тадашњу СР Југославију.

Пита се: „Хоће ли неко из те убилачке алијансе клекнути и затражити опрост од српског народа, као што је то 1971. године урадио немачки канцелар Вили Брант пред спомеником жртвама фашизма у Варшави?” Додаје: „Знам, године су ме научиле, народ уме да прашта, али никада не заборавља.”

Бранко Ђурић покрај своје фонтане (Фото Н. Ђурић)

 (Политика)