Његово високопреосвештенство Митрополит черкаски и канивски Украјинске православне цркве г. Теодосије дао је ексклузивни интервју за црквену новинску агенцију Romfea. gr. неколико дана након што су га претукли чланови „Православне цркве Украјине“ док су отимали Саборну цркву Светог архангела Михаила у граду Черкаси.  Владика Теодосије у интервјуу одговара на питања о ситуацији у Украјини, о аутокефалности, отмици цркава и пребијању свештених лица и верника, а обраћа се и Његовој светости васељенском Патријарху Вартоломеју.

Интегрални текст интервjу Његовог високопреосвештенства

– Ваше високопреосвештенство, не могу а да Вас не питам пре свега о Вашем здравственом стању након што су Вас жестоко претукли припадници аутокефалне цркве Украјине…

Поштовани господине Полигени, хвала Вам на питању. Сада се осећам много боље. Прво сам, после потреса мозга и опекотина очију и коже, на захтев лекара морао неко време да будем прикован за кревет. Али сада сам се, хвала Богу, скоро потпуно опоравио. Захвалан сам Богу што сам тог дана успео проћи само са потресом мозга. На крају крајева, према познатим криминолозима који су проучавали снимак напада, сврха ударања мотком по мојој глави од стране представника „Православне цркве Украјине“ било је намерно убиство. Само је јаки монашки „клобук“ ублажио до потреса мозга од ударца. 

– Реците ми, како сте доживели и преживели ове трагичне догађаје у Саборној цркви  Светог Михаила? Како смо уопште дошли до ове тачке 2024. године када пред нашим очима митрополит постаје жртва бруталног пребиjања?

– Искрено ћу вам рећи, господине Полигени, да још увек нисмо у потпуности доживели ове догађаје. До сада нам се свима чини да то није могло да се деси у савременом свету, у XXI веку… Поготово од стране људи који себе називају хришћанима. Али десило се. Овде чак и не говоримо о тоталном кршењу уставних права наших верника – грађана Украјине. И чак није реч о бруталном кршењу неприкосновеног права приватне својине. Уосталом, до сада су и черкаска Саборна црква (највећа православна црква у Украјини) и комплекс зграда епархијске управе са свим својим садржајима приватна својина наше епархије као правног лица са припадајућим имовинским документима. Имамо и „Државни акт о земљишту“ и за земљиште испод нашег црквеног комплекса. То чак и није поента.

Оно што нас је највише шокирало и ужаснуло јесте бес и мржња, нечовечност којом су представници такозване „Украјинске православне цркве“ тукли не само мене, већ и наше свештенике, монахиње и мирјане. Уз бруталне крике, људи из ПЦУ су верницима ломили руке, ноге и ребра, бацали их на земљу и тукли ногама, деловима стазидија, па чак и црквеним барјацима. Свештеницима су избијали зубе и пуцали на вернике из трауматског оружја право у храму Божјем и тровали их сузавцем. Ово је било пропраћено непристојним псовкама и узвицима богохуљења. Све ово је снимљено камерама за видео надзор. Ови догађаји су гурнули у шок и ужас не само становнике Черкаса, већ и многе људе у Украјини и широм света.

У овој пљачки као организатор директно је учествовало такозвано „свештенство“ „Православне цркве Украјине“. А њихов вођа у Черкасима, „митрополит“ ПЦУ, Иван Јаременко, одмах после  насилне отимачине, позирао је за јавност у мојој канцеларији, лично пљачкајући моју библиотеку. То је урадио без имало стида, а потом је свој видео поставио на интернет. Сада овај Јаременко „служи“ у освојеној Саборној цркви, користећи одежду нашег свештенства, моје личне жезлове, дикире и трикире, црквени прибор.

Углавном, „ПЦУ“ је још једном показала своје право лице целом свету. Овде нема ни наговештаја хришћанства или православља.

 – Каква је тренутна црквена ситуација у Украјини?

– Ситуација је веома тешка, господине Полигени. Државне власти су, користећи своје специјалне службе, као и такозвана „Православна црква Украјине“, која је у потпуности под контролом политичког режима, извршила прави прогон Украјинске православне цркве.

Он је сличан прогонима који су се дешавали у време  совјетског периода наше историје. Свештенство се туче и хапси, цркве одузимају у корист „ПЦУ“, након чега верници престају да иду у њих. И сами верници су често прогањани на послу, а њиховој деци се ругају у школама. Неке цркве наше Цркве се чак уништавају (у Кијеву и Лавову), док су друге у опасности да буду ликвидиране.

Све се то ради уз одобрење и уз директно учешће „Православне цркве Украјине“, која је верни слуга актуелне власти и корисник од прогона наше Цркве. Ситуација скоро сто посто понавља догађаје од пре сто година, када је „Црвена црква“ обновљенаца, по налогу бољшевичке власти, помагала Совјетима при уништаватњу истинске  Цркве.

Нажалост, господине Полигени, ми сада живимо у таквим условима у Украјини. Међутим, ситуација није иста у свим областима  земље: на неким местима је боља, у другима лошија.

 – Да ли је било, на крају крајева, неке користи од давања аутокефалности?

– Не можемо причати о користи, нема је. Можемо говорити само о колосалној штети. Томос из 2019. године унео је море суза, туге, крви и страдања верника у црквени живот Украјине.

Потезом једног пера у сословије светског Православља лансирано је право чудовиште – такозвана „Православна црква Украjине“, која са хришћанством има врло мало заједничког – само спољашња шкољка, спољашњи обриси.

Ово можда звучи грубо, али после догађаја у Черкасима мислим да имам морално право да ствари називам правим именом. Овај монструм сада покушава да уништи Православну цркву у нашој земљи. Љут је и немилосрдан, користи све алате државне машине, не устежући се ни од чега.

Али најгоре је, господине Полигени, што се све то крије иза црквених одежди и Томоса о аутокефалности 2019, а ово је страшно! И овај ужас се не може занемарити, јер је духовна инфекција! Обавивши свој посао у Украјини, она ће почети да уништава свеукупну нашу православну породицу – устројство васељенског православља. И већ је почело. То се не може дозволити, јер смо сви ми, православни архијереји света, одговорни пред Богом за историјску судбину Свете православне цркве!

– Шта бисте поручили оним предстојатељима и архијерејима православних Цркава који нису имали прилике да искусе оно што ви сада доживљавате у Украјини?

– Знајући да стотине хиљада православних верника из целог света, укључујући предстојатеље помесних православних Цркава, архијереје, свештенство, монаштво и мирјане. читају црквену новинску агенцију Romfea. gr, са болом ћу изнети своје скромно мишљење о ситуацији која се одвија  данас у Украјини и  у Православљу широм света, као и о начинима њеног могућег разрешења.

Обраћајући се Његовој светости Патријарху цариградском Вартоломеју, замолио бих Његову светост да прихвати моје речи без горчине и негодовања. Ни у ком случају не желим да искажем непоштовање његовог високог ранга и ауторитета у православном свету. Молим га да прихвати моје речи, као што је човек Божји Валам прихватио речи изговорене кроз уста неразумне магарце.

„Ваше свјатјеjшество, на жалост, десило се да сте направили велику грешку у Украјини!

Погрешили сте у својим одлукама, као што свако може погрешити, чак и онај који је од Бога обдарен високим чином и богатим искуством. Плодове ових грешака убиру данас не само верници Украјине, већ и читав православни свет који је на ивици раскола сличног расколу из 1054. године. Украјински расколници се ни под којим условима не смеју пуштати у ограду Цркве без покајања и потоњих легалних хиротонија. Сасвим је извесно да значајан део православних архијереја целог света никада, ни сада ни убудуће, неће прихватити ове људе и њихове следбенике као легитимне епископе. Ако неко мисли другачије, онда се озбиљно вара!

Кобна грешка био је и покушај канонског разбијања духовног Тела Цркве још од Крштења Светог кнеза Владимира, односно Руске православне цркве, формално „лишавањем снаге” 300 година старог документа. Папир је мртав и без душе; док је тело Цркве живо, па и када покушају да га поцепају, крв тече.

Сада сви морамо некако да решимо ове веома болне проблеме. И потребно је да их наше генерације решавају, а не да овај тежак задатак оставимо потомцима. На крају крајева, што овај болни статус кво буде више окоштао, то ће Гордијев чвор у Православљу постати чвршћи.

Епицентар свеправославног црквеног сукоба сада је у Украјини. Овде данас постоје војна деjстава и крвави прогони Цркве су покренути. Дакле, овај проблем се не може адекватно решити док се ови трагични догађаји не окончају. Тек после завршетка рата у Украјини, након ослобођења наше Цркве од јарма државне репресије, епископи, свештенство и монаштво Украјине моћи ће слободно да изнесу своје мишљење и изнесу свој став о канонским питањима постојања Цркве у Украјини.

Данас се за једно неслагање, за један помен духовног и историјског сродства украјинских верника са Руском православном црквом може изгубити не само црквена имовина, већ и слобода, здравље, а понекад и сам живот. У таквим условима репресије, решавање украјинске црквене дилеме било би равно мародеству током рата. Што се, генерално, сада и дешава.

Не искључујем да ће за решавање тако сложеног и болног проблема као што је „Православна црква Украјине“ бити потребно братско мишљење других помесних православних цкава – било у виду консензуса на састанку делегација свих општепризнатих помесних православних Црлава, или чак на заседању Свеправославног сабора, чије одредбе морају нужно одговарати одредбама  древних Светих сабора.

Суштински је важно да се на таквом Саветовању или Сабору, од самог почетка, искључи присуство црквених група чије апостолско прејемство не признаје бар једна од општепризнатих помесних православних Цркава. Такође, све одлуке се морају доносити искључиво у оквиру светих канона и правила Свете православне цркве и уз поштовање историјски утврђених простора помесних Цркава.

Данас, у већ постојећим неповољним околностима, најбезболнији и најприхватљивији сценарио за окончање канонске неслоге међу Црквама могла би бити привремена суспензија од стране Вашег свјатеjшества Томоса који сте издали за „ПЦУ“, као и општи мораторијум на саслуживање и умешаност православног свештенства у ову верску структуру (ПЦУ).  Ово би могло не само да ублажи напетост између помесних Цркава, већ би нам помогло да се сви вратимо евхаристијском заједништву међу собом –  залогу мира и једнодушности. Тиме би била спречена даље ширење раскола светског Православља, а бар мало успорен прогон хришћана у Украјини данас.

Ово је у Вашој моћи и у Вашој надлежности, Ваша светости.

У исто време, проблем саме „ПЦУ“ и све што је у вези са овим проблемом могло би се решити после окончања  рата у Украјини на основу канонских правила Свете православне цркве, како је претходно  речено.“

Такође, у оквиру овог интервјуа, обраћајући се православним архијерејима из многих земаља, пре свега желим да Вам захвалим на молитвама и речима подршке које сте упутили скромној черкаској пастви и мени лично после трагичних догађаја од 17. октобра.

Било је много оваквих речи окрепљења и утехе из целог православног света.

Свака Ваша подршка, било јавна, било у личној преписци и телефонским разговорима, била нам је изузетно драгоцена! У тој Вашој подршци Господ ми је дао јасан осећај за саборност и универзалност наше Свете православне цркве широм света! Заузврат, молим Вас, светитељи Христови, у име свег страдалног православног народа Украјине: не заборавите нашу Цркву у својим молитвама! Овде не губимо наду да ће наши верници заступништвом Пресвете Богородице моћи достојно да прођу овај тежак животни испит.

– У закључку, Ваше високопреосвештенство, желео бих да питам. у којој је фази кривично гоњење против Вас?

– Против мене је тренутно покренуто пет кривичних предмета, четири суђења су у току у различитим судовима у градовима Черкасију и Кијеву.

Сви ови прогони, драги господине Полигени, изводе се против мене због моје вербалне одбране Украјинске православне цркве, у шта спадају и званични интервјуи на националним телевизијским каналима Украјине у последњих десет година.

У овим судовима, све „жртве“ су „свештеници“ „Православне цркве Украјине“, који су писали и пишу пријаве против мене тајној обавештајној служби Украјине (СБУ). После заузимања цркава у мојој епархији, управо ови доушници, „свештенство“ „ПЦУ“, постају нови „власници“ заплењених цркава. Овај „механизам“ функционише уз помоћ специјалних служби.

У кућном сам притвору око две године, већину времена сам био у 24-часовном, сада сам у ноћном притвору. СБУ је три пута покушавала да ме приведе и стави у истражни затвор, али, срећом, судови то нису дозволили, остављајући ме у кућном притвору.

Тренутно се овим судским истрагама не назире крај. Али верујем да Господ све то допушта на корист моје душе.

Хвала Богу на свему!

Превод приредио Иван Лубенко

Извор: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/66568-romfea-gr