У тескту који слиједи преносимо детаљан опис књиге „Црква Светог апостола Луке“ промовисане недавно у црквеној ризници, а у оквиру програма прославе 185 година Српског пјевачког друштва „Јединство“ (1839) Котор.

Фото водич „Црква Светог апостола Луке“ изашао је из штампе 2024, текстове су приредили свештеници Миливоје Бакић и Немања Кривокапић, проф.Љиљана Чолан и проф.Стеван Кордић који је и уредио књигу за штампу и који је аутор свих фотографија овог водича.

Рад на књизи је започео у јесен 2023.године, захваљујући архивској грађи, коју нам је припремио отац Миливоје Бакић, затим смо користили Зборник радова са научног скупа Црква Светог Луке кроз вјекове из октобра 1995.године, а и сами смо истраживали директно унутрашњост храма.

Штампање књиге је помогло Министарство спољних послова РС, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, у оквиру пројекта Отац Момо, који релизујемо већ 4.пут за редом.

У оквиру пројекта „Отац Момо“, који остварујемо уз помоћ Министарства спољних послова републике Србије објављена су следећа издања као посебан вид сјећања на архијерејског намјесника бококоторског, пароха которског, протојереја ставрофора Момчила Кривокапића:

Књига „ОТАЦ МОМО“ ( текстови о балаженопочившем оцу, два издања),  промовисана је као омаж Оцу Мому и у Цркви Светог Николе у Котору 2021.године и у Крипти Храма Светог Саве у Београду 2022.године; на сајму Трг од књиге у Херцег Новом књига је добила признање за најбољи  дизајн и квалитет, уредници књиге су проф.др Михајло Пантић и Љиљана Чолан, а дизајн и прелом је урадио Душан Шевић.

Брошура „Удар нађе искру у камену“ – реакција сликара и писаца поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену (у питању је нека врста каталога за цртеже настале 1971.године, које је отац Момо добио, када је освештавао цркву Светог Петра Цетињског на Прчању 1982.године); промовисан је каталог у Цркви Светог Николе у Котору у мају 2022.године, приређивачи за штампу су свештеник Немања Кривокапић, Љиљана Чолан и  Новица Зечевић;

У оквиру овог пројекта одржано је предавање проф.др Драгана Милина „Превод Старог завјета“, у мају 2022.године, као и вече разговора „Отац Момо и Цуце“ на коме је промовисана и пјесма о оцу Мому, младог гуслара Николе Кривокапића, у јуну 2023.године.                

Архитектура је у великој мјери сачувала свој изглед из 1195. године, кад је црква и саграђена.

У типолошком смислу которска црква Светог Луке је једна у низу једнобродних, једнокуполних цркава, које се граде у западним српским земљама почевши од краја XI вијека. Слична је једнобродним, једнокуполним црквама у јужној Италији, а поријекло им је у византијској архитектури. Особености класицизма византијске архитектуре тога времена су: камене равне фасаде, ритмично зидане, смишљена употреба сполија, оквири прозора и врата.

Куполни систем которске цркве Светог Луке издваја се обликом лукова, који имају наглашен прелом у тјемену, слично готичком градитељству. Лукови таквих облика ријетки су у то доба не само у романици на источнојадранском простору, већ и у италској романици. Милка Чанак Медић сматра да су слични облици били заступљени и на катедрали Светог Трифуна (прва половина XII вијека). Купола има двостепено постоље у облику призме, слично рашким црквама. На њеној источној страни налази се полукружна апсида са бифором. Архитектура ове которске цркве тиме сједињава у свом кључном просторном облику рјешења преузета из сеоске архитектуре Апулије са облицима својственим рашким храмовима (почев од Студенице).

У ктиторском натпису помиње се  област Косне или (Хвосне) што има везе са Метохијом, и градњом цркве Високи Дечани.

Превод натписа:

 † У име Христа, године од оваплоћења Господа нашег Исуса Христа, хиљадустодеведесестпете, тринаестог индикта, Ја Мавро, син Андрије Кацафранги, заједно са Буоном, мојом супругом, ћерком приора Василија, подижемо цркву у част Бога и светога Луке, апостола и јеванђелисте, за излијечење наших душа и свих вјерних хришћана. У вријеме господара Немање, великог жупана, и сина његовог Вукана, краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Косне. Сви, који читате, нека вам је достојно да молите за нас, да нам Христ буде вјечни живот, амин.

Разлистала лозица са довратника Светог Луке среће се на парапетној плочи манастира са Михољске Превлаке којој је по репертоару мотива, врсти камена и клесарској обради најсличнија парапетна плоча из которског Светог Михаила.

Унутрашња архитектура је скоро у потпуности очувана.

Цијела црква била је фрескописана, што се види по фрагментима на више мјеста у цркви, а данас је сачувана само једна фреска на јужном зиду. Остале фреске су уништене током вијекова.

У припреми књиге кориштен је већ поменути зборник радова са научног скупа Свети Лука кроз вјекове из 1995.године, као и архивска грађа Црквене општине Котор.

У радовима зборника пронађена су сљедећа размишљања о сачуваној фресци:

„Фреска се налази у ниши са десне стране јединог брода. У удубљењу нише представљена је молитвена религиозна слика у чијем центру је (архи)епископ са двије светитељке, док су унутрашња страна лука и доњи дијелови нише украшени стилизованим биљним мотивима, са имитацијом драперије на дну.

Од двије светитељке, она са десне стране епископа(лијево за посматрача) обиљежена је атрибутом краљевског достојанства, круном, чему одговара и богатство одјеће. Уз арабескну бордуру око врата, извезене нашивке на надлактици и ширите украшене перлицама – коришћене и код друге светитељке – аристократско поријекло светитељке наглашено је и широком траком, са арабеском и перлицама, дуже средине хаљине до стопала. Обје светитељке мора да су биле приказане као мученице с обзиром да су прије рестаурације, бар код једне од двије властелинке, били видљиви трагови крста у лијевој руци.“ (Valentino Pace: Фреска у цркви Светог Луке у Котору и сјећање на римску цркву, Зборник радова са научног скупа Црква Светог Луке кроз вјекове, 1997)

У идентификацији три светитељска лика научници су имали више различитих мишљења. Тако, Аника Сковран (у раду „Новооткривене фреске у цркви Светог Луке у Котору, Зограф 4, 1972, 76-77) је вјеровала да је централна фигура Светог Василија, а у светитељки са круном видјела је Свету Јелену. Војислав Ј. Ђурић, међутим, предлаже идентификовање архиепископа као римског папе, светог Силвестра, а двије светитељке као мученице, Катарину и Варвару (у раду „Фреска у цркви Светог Луке у Котору, Фисковићев зборник I, Прилози повијести и умјетности у Далмацији 21, Сплит, 1980, 225-238).

Сликар коме је ово дјело повјерено, највјероватније је био локалног поријекла. Оригинално и видљиво у сликарском рукопису је коришћење сјенке, инсистирање на декоративном цртежу, орнаментални репертоар, срцолика и крстаста бордура на архиволту. Да се нашла на италијанском тлу, фреска из Котора би била оцјењена као типично свједочанство „maniera greca“. Омофор и гест благослова представљају грчка обиљежја светитеља, а митра и архијерејски (бискупски) штап, представљају латинска обиљежја. У ликовној култури фреска се везује за вријеме у коме настаје као „каснокоминска“. Остале фреске су уништене током вијекова.

Иконостас цркве Светог Луке чине вриједне иконе настале у периоду од XVI до XVIII вијека, а претежно су рад чувене Бококоторске иконописне школе Димитријевић-Рафаиловић.

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић наводи у свом раду „Историја икона и иконостаса у цркви Светог Луке у Котору“ (Зборник радова са научног скупа Црква Светог Луке кроз вјекове, 1997) да први конкретан траг о иконостасу имамо на, и сада постојећем, „кемеру“ (наддвернику) изнад јужних олтарских двери гдје је уписана 1689. година. Без сумње је „кемер“ изнад сјеверних олтарских двери радила иста рука.

Током вјекова, иконостас је мијењао свој изглед. Неке од икона које су му раније припадале сада се чувају у Ризници Српске православне цркве Котор. На данашњем дрвеном иконостасу су троје двери. Средња двокрилна врата – царске двери израђена су 1777. године у позлаћеном дуборезу. На њима су иконе Благовијести, Рођења Пресвете Богородице и икона Светог Ђорђа, које су највјероватније рад бококоторске иконографске школе Рафаиловић-Димитријевић-Даскал. Царске двери су дар Пера Јокетића или Јоветића како стоји на сачуваном запису на самим дверима. Постоје неки показатељи да су двери постојале и прије 1777. године, наиме у Матичној књизи умрлих из 1772. године пише да је неко сахрањен 1722. године „у раку усред царских двери“.

Под цркве је састављен од 17 нумерисаних гробница. По неким претпоставкама у њима је сахрањено преко 3000 особа, док је Котор био под опсадом. У гробницама са натписом сахрањивани су свештеници. У једној је сахрањен каменорезац милени са женом, 1351 (западни травеј, уз сјеверни зид). На наспрамној страни је највјероватније гробница ктитора цркве.

Између двери су постављене четири престолне иконе, које гледајући са лијеве ка десној страни приказују: Светог Јована Крститеља, Богородицу са Христом на трону, Христа као великог Архијереја и Светог апостола и јеванђелисту Луку. Сматра се да су престолне иконе Светог Јована Крститеља и Христа као великог Архијереја рад истог мајстора. Оне су заједно са престолном иконом Светог апостола и јеванђелисте Луке рад итало-критских мајстора.

Изнад троје двери постављене су иконе, гледајући са лијеве ка десној страни: Света Тројица – Гостопримство Аврамово, Деизис у дуборезу и позлати, Недремано око. Деизис у дуборезу налази се изнад царских двери, такође рађених у дуборезу и позлати. По димензијама је нешто ужи од царских двери, што може да упућује на то да нијесу настали истовремено и да их није сликала иста рука. Својим стилским особинама, три иконе изнад двери, вјероватно су рад бококоторске иконографске школе Рафаиловић-Димитријевић-Даскал. Икона Недремано око садржи натпис у којем се наводи 1689. година, што упућује да је вјероватно рад самог Димитрија Рафаиловића Даскала оснивача бококоторске иконографске школе. Постоји и мишљење да су ове иконе рад сликарске школе Максима Туjковића.

Велико Распеће Христово на врху иконостаса је живописано 1708. године. Гледајући од врха ка дну представљена је велика икона Христа на крсту и мање иконе на којима су приказани Пресвета Богородица и Свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов, два анђела, Сунце и Мјесец, копље и трска, а све на двије немани врло сличне рибама. Цијела композиција Великог распећа, сем сликаног дијела, је рађена у дуборезу и позлати. Судећи по грчким инсигнијама икону Христа на крсту радио је неки грчки мајстор, док су остале иконе композиције Распећа Христовог, вјероватно рад Димитрија Рафаиловића Даскала, на што упућује и година настанка.

Чувена икона Христос Елкоменос, рад је вјештог критског мајстора из XVIII вијека, и налазила се раније у олтару цркве Светог Луке. Данас се чува у Ризници Српске православне цркве Котор.

Напоменимо и то да је један дио икона, које су раније припадале цркви Светог Луке, пренесен у цркву Светог Николе. Нажалост неке од њих су страдале у пожару који је унуштио стару цркву Светог Николе 1896. године.

У цркви се као посебна реликвија чува честица моштију Светог апостола Луке, као и дио моштију Светих Петозарних мученика и честица моштију Свете Варваре.

Сребрна кандила (XVIII-XIX вијек) су ручни рад которских мајстора. Камена крстионица код улазних врата је из XIX вијека.

Уз цркву Светог Луке налази се мала капела посвећена Светом Спиридону чудотворцу, која је дограђена у XVII вијеку, у почетку као монашка келија, а од XVIII вијека као црква. Њен иконостас је из XVIII вијека, рад је итало-критске иконописне школе. На зиду поред иконостаса, налазе се сребрни окови са престолних икона.

Престоне иконе су: Исус Христос, Богородица са Христом и Свети Спиридон. У средини су царске двери (једнокрилне) на којима је приказан Исус Христос Велики Архијереј. Престоне иконе оковане су сребрним оковом 1786. и 1791. године (ктитори Илија Властелиновић и Нико Огњеновић). Изнад њих су композиције: Успење Пресвете Богородице, Полагање Христа у гроб и Представљење Светог Спиридона. У соклу, испод Богородичине иконе, приказана је представа Богородица–Живоносни источник  и велики цвијет јарких боја, а подно престоних икона Христа и Светог Спиридона налази се Жртва Аврамова.

И у цркви Светог Луке и у капели Светог Спиридона редовно се врше богослужења. Обје грађевине свједоче вјеру Которана кроз вјекове. Та вјера, сем у својој духовној димензији, физички се изразила и у потреби да се ове цркве изграде као складна и успјела дјела средњовјековне архитектуре, а потом да се украсе фрескама, иконама, дуборезом, те радовима од сребра и злата. Комбинујући утицаје са стране, у првом реду из Византије и Италије, са локалним градитељским и умјетничким традицијама насталим у Котору и његовој широј околини, црква Светог Луке припада медитеранској култури средњег вијека. Њена духовна мисија, као и љепота која је краси, чине да ова црква, заједно са капелом Светог Спиридона, буде један од најзначајнијих споменика Котора.

Молитву Светом Луки на промоцији је прочитала Елена Симовић, ученица трећег разреда Гимназије Котор.