Поводом обиљежавања 185 година рада и обстојања, а у оквиру пројекта „Отац Момо“ које подржава Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, СПД „Јединство“ јуче је у концертној дворани Школе за основно и средње музичко образовање „Вида Матјан“ организовало вече посвећено палати од ријечи Горана Петровића.

Како је казала проф. српског језика и књижевности у Гимназији Котор Љињана Чолан, „Горна Петровића нашег суграђанина, не по територијалној припадности, него по љубави коју смо осјећали у његовој близини“.

Подсјећамо , велики књижевни догађај овогодишњег Међународног београдског сајма књига представљала је управо нова књига Горана Петровића „Палата”, коју је Лагуна постхумно објавила. Овај роман који је Петровић завршио за живота је и нови „ток” у роману делти, који је отпочео романима „Папир” и „Иконостас”.

Проф. Љиљана Чолан, казала је: „Горанов је Котор, јер је Котор последњих 20 година био најфинија порцуланска чаша коју је Горан израдио у храму свог унутрашњег бића. Ми смо као Друштво поносни што је он са нама прослављао и 180 година нашег постојања, октобра мјесеца 2019. године. Тада нам је највио настанак једне дивне приче која се зове „Празнина“. Нисмо ни слутили да ће та прича бити касније уткана у књигу споменицу „Отац Момо“. Горан, као да је наслутио и трајно забиљежио једну велику празнину која се појавила у нашем граду, у нашој цркви, али не и у нашим мислима, и срцима. Зато је ово вече, сјећање на двије велике душе које су удјенуте у неком листу маслине, у неком зрну нара, у оном магичном биљу са Дражин врта, и ту су са нама“.

Гораново присуство у Котору, наставила је, има своју традицију.

„Сјећамо се низа књижевних разговора вођених у оквиру програма „На трагу Данила Киша“ које је организовало Братство православне омладине Свети Лука, 2006.године уз помоћ сада већ блаженопочившег протојереја ставрофора Момчила Кривокапића, нашег оца Мома. Наиме, проф.Александар Јерков и три професора књижевности, осмислили су дешавања са тада најпознатијим и најчитанијим следбеницима Кишове поетике. Један од њих је био и Горан Петровић, најмаштовитији, племенити витез српске књижевности који се настанио у имагинарним просторима нашег средњовјековног града.

Горан, наш БЛИЖЊИ (а то је и наслов једне његове збирке приповиједака), је присутан у кућама с ове и с оне стране залива. Испод  таваница које се љуспају или не, у старим капетанским кућама или модерним вилама, апартмански уређеним, остварују се животне приче налик онима из Горанове збирке приповиједака „Разлике“. Из различитих углова посматрања, и понекад безличне свакодневице, је свијет снова који је исти у својој тежњи да  додирне вјечност. О томе како се свакодневица може преобликовати у свијет маште читамо у књизи кратке прозе „Савети за лакши живот“. У тој књизи ћете сазнати и „одакле је најбоље гледати у сунце“, са које стране залива, из које куће…Савјет можда наслућујете: „Ово, свакако, можете чинити и са прозора стана, или из парка, али најбоље је ако то радите са места где сте били дете.“ Из дјечје перспективе све је јасније и љепше, стране су небитне. Свјетлост најчистија. А дјетињство скрива и тамне и свијетле крпице нашег постојања.

Захваљујући ријечима, можда баш онима које су у огрлици једне јунакиње Горанове приче, превазилази се било која врста физичке омеђености. Човјек- острво има потребу додира са околним причама (збирка приповиједака „Острво и околне приче“) како би се изборио са својом самоћом и отуђеношћу.  „Свет је појео своје ивице“, остала је само подјела на сан и јаву, и постојање у оном простору „међу јавом и међ` сном“ (односно „ни на небу, ни на земљи, већ на грани од облака“). Каква лађа броди тим простором? Може ли капетан њоме да управља или га она носи куда она хоће, понекад и на дно мора?

Одговоре смо можда пронашли у романима „Атлас описан небом“, „Опсада цркве Светог Спаса“, „Ситничарница Код срећне руке“, затим у драмским текстовима „Скела“ и „Матица“. ( „Скела“није само извођена у Орашцу, већ и у Котору на једној Светосавкој академији). Одговоре очекујемо и тражимо и даље, загледани у неко ново читање истог текста, у неко ново „унутрашње двориште“. Али и у новим романима који су пред нама: „Папир“, „Иконостас“, „Палата“.

Сам писац говори о могућностима додира чина писања и чина читања, на различитим мјестима. Некад је тај додир организовано књижевно вече, а некада се одиграва приликом случајног сусрета ствараоца и читаоца, не само у московском метроу (између двије станице,испод земље док је писац посматрао свог читаоца са књигом у рукама, а овај то није ни знао), него и на которској пијаци суботом, кад год је Горан био у Котору.

Читаоци, у Горановој прози која је „песничка концепција света“ (Ана Ристовић) не мисле књижевност, већ је осјећају.

Горан је слушаo класичну музику, док је писао.

Звуци Брамсове Треће симфоније, која одјекује са грамофона старог мјештанина Врњачке бање, инвалида, једнако су чујни као дрхтај пахуље снијега. У најновијем роману „Палата“ када описује снијег, чује се Вивалдијева зима...Професорица Рајна Драгићевић, врсни лексиколог и познавалац нашег језика, пронашла је у рјечницима 30 назива за снијег...а код Горана их у Влковом запису има око 9...и сваки је слика за себе.

„Мера нашег тренутног постојања зависи од правог односа и према прошлости и према будућности – Горан Петровић“.

Гледамо кроз Горанове прозоре и градимо своје палате доживљаја.

Протомајстор (онај који има идеју, и који ту идеју спроводи у дјело) замислио је роман делту, на којој је радио 23 године, како сам каже: „ Нисам мислио да ће то бити тог обима ни толико разгранато, али су се рукопис, текст и сама идеја заправо почеле понашати као вода. Не можете никако да је захватите, стално нешто процури кроз прсте. Ви подметнете другу руку, она искапа у другу руку, у трећу. Учинило ми се да се књижевност и људска прича понашају као вода. Она на крају крајева заузима и засебан облик сваког од нас. За њу је потребно не само књижевно дјело и онај који је то написао и саставио, већ и онај у чије руке је отишло.“ Поштовао је свог читаоца Горан Петровић, и у његовим имагионарним свијетовима нема  технички познатих модела приповиједања. Горан је био свој, он није варао читаоца наученим, он му је даривао себе истинског, пронађеног у свакој травци, у сваком цвијету, у риби (можда оној паламиди која му је открила тајне градње нове палате на Сицилији, а коју је он брзо вратио у Дунав да стигне што прије до Црног мора и слане воде. Није се освртао протомајстор Петар на аласе који су се чудили зашто се риба враћа у воду, а не спрема за вечеру. Нису знали да је Петар рибу вратио у воду – управо да би се чудо догодило. „И људи имају право на то да чине чуда. Али већину углавном спречава то што су убеђени да се њихови животи састоје само од свакидашњих обавеза.“

Причао нам је Горан да је одлучио да роман делта (роман који није само вода, већ и оно што је она избацила и нанијела) има широки временски одсјечак од 500 година (прве четири књиге припадају средњовјековном циклусу, затим долазе двије или три које се догађају у 18.вијеку, а све остале ће се дешавати у 20.и 21.вијеку), и да има територијалну ширину.

„Понајвише ће се дешавати у Србији, али „Папир“ се скоро у потпуности дешава у Италији, „Иконостас“ добрим дијелом у Грчкој и Србији. Неки други ће се дешавати у неименованим градовима на мору, неки ће се дешавати чак преко континета...“

„Палата“ је трећи прича, нови ток романа делте, хронолошки у питању је вријеме које је претходило времену радње у „Иконостасу“. Лутајући протомајстор Петар гради палату у Константинопољу, Венецији и Сиракузи, а са препорукама је дошао и у деспотову престоницу да гради његов двор.

Палате се граде, а ПАПИР којим је Горан насловио и своју приступну бесједу у САНУ, 7.новембра 2018. (чуда подударности), представља подсвјесно опирање убрзаности и буци овога свијета. Романом Папир Горан нас је вратио у прошлост, да у њој потражимо мир и тишину, да се поклонимо светозарним иконама и да прислужимо неугасла кандила у нашим срцима и умовима“, казала је проф. Чолан.

Професор др Александар Јерков са Филолошког факултета из Београда говорио је о поетици Горана Петровића. Рекао је да се ради о великом класику српске књижевности чија дјела ће тек бити проучавана као канон. Горан Петровић је успио својим дјелом да помјери границе писања. Од романа „Атлас описан небом“ до „Опсаде цркве Светог Спаса“ нико није имао више маштовитости и снаге израза у српској књижевности и нико није почео да пише љепшу, заокруженију, убједљивију реченицу од Горана Петровића. Гдје год да отворите његову књигу наћи ћете нешто што дјелује као да је лирски бисер, пјеснички израз, нешто што у вама буди инстинктивну реакцију одобравања.

Горан је добио награде од писаца који су своје животе посветили писању, његов  стваралачки начин писања је непоновљив. А његови читаоци су неприкосновени.

Сања Милић, уредник културно-умјетничког програма РТС-а говорила је о медитеранском духу Горанових романа, као и о њеним интервјуима са њим, како на радију, тако и на телевизији. Говорила је о Горановој скромности и спремности да свакоме посвети пажњу, да свакоме саговорнику изрази поштовање, да учини емисије занимљивим и радосним.

Сања Милић је и драматизовала његову причу „Богородица и друга виђења за драмски програм Радио Београда.

На синоћњој вечери посвећено палати од ријечи Горана Петровића читани су одломци из његовог најновијег романа „Палата“.

Елена Симовић, ученица трећег разреда Гимназије Котор, прочитала је одломак из „Папира“ у коме Горан описује „лепу смрт“ мајстора витража, откривајући тајну смрти, која је смртним људима највећа тајна. А он је некако знао и многе друге тајне и саопштавао их онима који имају уши да чују.

Музичку нумеру,Семјонову  „Бугарску свиту“ свирао је Вук Ђаконовић, ученик првог разреда средње музичке школе „Вида Матјан“.

Вечери су присуствовали и архијерејски намјесник которско-тиватски, протојереј - ставрофор Немања Кривокапић и чланови управе СПД Јединство.

О ПИСЦУ

Горан Петровић (Краљево, 1961- Београд, 2024)) објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), књигу изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006), књигу записа Претраживач (2007), новелу Испод таванице која се љуспа (2010), књигу изабраних прича Породичне сторије (2011), драмски текст Матица (2011) и књигу изабраних прича Унутрашње двориште (2018).

Петровићеви романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.

Нека од Петровићевих дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио: Опсада цркве Светог Спаса (драматизација и режија Кокан Младеновић), Народно позориште Сомбор, 2002; Скела (по сопственом тексту), продукција Народно позориште у Београду (режија Кокан Младеновић), Орашац, 2004; радио-драма Богородица и друга виђења (драматизација Сања Милић, режија Нађа Јањетовић), Драмски програм Радио Београда, 2007; телевизијски филм Ближњи (по сопственом сценариjу, режија Мишко Милојевић), Драмски програм РТС-a, 2008; радио-драма Изнад пет трошних саксија (драматизација и режија Страхиња Млађеновић), Драмски програм Радија Нови Сад, 2011; Матица (по сопственом драмском тексту, режија Рахим Бурхан), Атеље 212, 2011.

Горан Петровић је добитник више књижевних признања. Поред књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, важније награде су: „Просветина“, „Меша Селимовић“, Нинова награда за роман године, „Виталова“, „Рачанска повеља“, награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, „Борисав Станковић“, „Светозар Ћоровић“, награда „Иво Андрић“ за приповетку, „Лаза Костић“, награда за драмски текст „Кочићева књига“, „Златни крст Кнеза Лазара“, „Вељкова голубица“ за целокупно приповедачко дело, Велика награда „Иво Андрић“ за целокупно књижевно стваралаштво, „Станислав Лем“, „Григорије Божовић“, „Златна књига Матице српске“... Био је члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 8. новембра 2018.