У Ризници Српске православне цркве у Котору синоћ је одржано предавање др Милоша Весина „Психологија праштања/непраштања“.

Угледног предавача на Православном богословском факултету „Свети Сава“ у Либертивилу, умировљеног пароха чикашког и познатог пастира, који је дипломирао на студијама музике, доктора теолошких наука и доктора психологије и присутне на предавању поздравио је архијерејски намјесник которско тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, захваливши се госту што нам је уприличио још једно интересантно и надасве корисно предавање усмјерено човјеку данашњице оптерећеног разним искушењима.

„Многи су се можда зачудили када су видјели наслов овог нашег заједничког промишљања јер праштање, односно не праштање, је нешто што нас у мањој или већој мјери све дотиче. Сама тема, „Психологија праштања / непраштања“ , колико год да је на први поглед чудновата, са друге стране више је него веома оправдана, зато што све у овоме животу има своју психологију, уколико се на психологију гледа као као на науку о души. Нажалост, кроз многе своје школе савременог испољавања психологије, она је често више налик статистици него науци о души.
Сама ријеч опраштање и читав процес кроз који човјек мора да прође да би некоме опростио, или да не би опростио , не може а да не укључи човјекову душу“, каже о. Милош.

Наставља констатацијом да је само праштање човјеку неопходно како би му било лакше – „опраштање би требало да му буде онај незаобилазни дио духовне хигијене“.

Незаобилазан у овој причи, наставио је, творац је аналитичке психологије Карл Густав Јунг, који је у почетку био веома сагласан са Фројдом (блиско сарађивали у периоду 1912. до 1917. године). Разлаз је услиједио, не по питању става о људској сексуалности, па ни о односу према несвјесном, већ због односа према религији.

„Док је с једне стране Фројд био потпуно под утицајем Маркса, Јунг (син протестантског пастора из Швајцарске) иако отворен за многе правце у животу, имао је ту протестантску дисциплину. Јунг је тврдио да религија не подлеже класичном начину научног посматрања зато што надилази саму науку. Не као оно што је против науке, него као оно што је у једном домену изнад науке“, казао је о. Милош.

То је, истакао је, веома важно јер се у Светом Писму први пут сусрећемо са опраштањем, кроз негативан вид опраштања, односно кроз одуство молбе за опроштај.

„То је већ при првом људском преступу нашег праоца Адама, када је окусивши од плода, учинио оно што данас мање - више свако од нас чини, када учини нешто што није требало да учини. Онда ту видимо колико је Стари Завјет, цјелокупно Свето Писмо, једна саврмена и модерна књига“, казао је о. Милош.

Подсјећа да је Адам, када је згријешио, прво осјетио страх, затим се као последицу страха сакрио, а онда, као и што ми сви чинимо у таквим ситуацијама, покушао да нађе оправдање. Ако га нема онда кривицу покушавамо да пребацимо на неког другог.

„Осјетио је, истина, и стид и када је Господ кренуо, не да га грди већ питајући га „Адаме гдје си“, покушао да обнови дијалог љубави, Адам је казао „чух Твој глас и сакрих се зато што сам го“ (као да до тада није био наг). А Бог га упита „ко ти рече да си наг, да ниси случајно јео од Дрвета познања добра и зла?“. Ту долазимо до једне сјајне и толико данас неопходне дефиниције нагости. Није нагост када се човјек скине тјелесно, него је суштина нагости када човјек остане огољен у односу на однос са Богом“. Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи управо ово мјесто из Старог Завјета, каже „Адам је био огољен управио захваљујући томе што се својом слободном вољом оденуо у трулежност. Свукао је са себе нетрулежност у коју га је Бог обукао и обукао је на себе одјећу трулежности, одјећу смртности“. Адам и даље не тражи опроштај. Што мислите како би текла даље историја да је Адам имао курежности, смјелости и да је рекао „Боже погријешио сам, пролупао сам, извини, опрости“. Не, он је рекао: „Жена коју си ми Ти створио, она ме је наговорила и ја окусих од тог забрањеног плода“. Касније, то се преноси даље и на његовог сина Каина који, када је видио да је Бог примио жртву његовог брата а није његову, осјетио је истовремено и љубомору и завист“, подсјетио је о. Милош.  

Каже да је психолошки гледано Каин први опсесивни неуротичар људске историје.

Поменута два случаја, рексо је о. Милош, прва су два случаја одсуства молбе за опроштај.

„Сада прескачемо хиљаде година и долазимо до новог Адама, до Господа Исуса Христа који је дошао из љубави“, казао је о.Милош.

Подсјећа и на револуционарне текстове за 6. и 7. вијек које је тада писао Свети Исак Сирин који каже: „Чак и да Адам није згријешио Христос би дошао међу нас из љубави“.

„Јер, читав овај свијет је створен из љубави и човјек као круна стварања је створен да би био у непрестаном љубавном дијалошком односу са Богом и да би људи били у истом таквом односу са људима. То је циљ онога што је живот“, казао је о. Милош.

Констатује како је себичност она рампа на путу људима да другима не опросте, а Христос се јавља као видљиви , тјелесни, оваплоћени опроштај Неба према земљи.

„Што је Његово распеће ако не тријумф опраштања? Распети Христос са крста, које ријечи упућује? То нису биле псовке, то није била грдња, то није било „видјећете ви када дође мој отац“, као што би смо ви и ја, рецимо, реговали. Не то су биле ријечи „Оче опрости им јер не знају шта чине“, казао је о. Милош.

Говорећи о стањима савременог човјека оптерећеног стањима ега и суперега, о човјеку који не попушта ни најрођенијима, каже да се на тај начин увећава количина отрова у истом том човјеку.

„Можете ви мрзити некога колико год хоћете, можете му не опраштати до миле воље и преко воље, али то не уништава њега. Уништава ваш однос са том особом и то је чињеница и уништава вас“, наставио је о. Милош, додавши да се честа појава канцера данас не дешава одједном, како се то често мисли, те да наука говори да је близу 90 процената свих облика ове болести, као и кардиоваскуларних, психосоматског поријекла.

Указује да је све апсолутно повезано, па чим се наруши хармонија, баланс између тијела, душе и духа, обично тијело мора да страда.

„Врло је погрешна изрека „у здравом тијелу здрав дух“. Не, тамо гдје је здрав дух, иако је тијело болесно, лакше ће то да подноси и моћи ће да оздрави. Јер, као што сами себе разбољевамо, тако сами себе можемо и да оздрављамо уз Божију помоћ. Због тога, ништа толико благотворно не дјелује на човјека као опраштање“, истакао је о. Милош, уз ријечи да је злопамћење она најљућа змија коју можемо да његујемо у својим грудима, те да човјек који истински воли он увијек мора и да опрашта.

Зато, каже, најважиније је опростити и заборавити.

„Неко би рекао не може то тако, али шта чујемо на Литургији? „Узмите и једите ово је тијело моје које се за вас моли на отпуштење грехова“, подсјећа о. Милош, истичучћи да се једино снагом опраштања човјек може толико приближити Богу да онда, када је показао велику љубав, и Бог њему опрашта.

Опраштање, како је назначио, на међусобном нивоу дјелује терапеутски „јер ослобађате се терета, али се и друга особа ослобађа истог тог терета“.

„Моћ опраштања нам је свима надохват руке, као и да се оде и некоме каже „извини, опрости“, или дати опроштај онда када вам се чини да је то немогуће“, казао је о. Милош, прочитавши на крају предавања несвакидашњи примјер опраштања унапријед, кроз поруке у писму два дјечака из Крајине, остављене онима који ће ту доћи да живе. Дјечаци Г. и М. су са  својим породицом имали 24 сата да због злогласне „Олује“ бјеже са својих огњишта, али су га оставили тако да тај неко ту нормално (уколико је то могуће) настави да живи. Све је описано у књизи која ускоро треба да изађе.

„На крају треба рећи да је свако опраштање супротно логици, али је у складу са Логосом. Једино је Логос, једино је оваплоћени Син Божји у стању да савлада логику. Логика је начин како смо ми људи научени да размишљамо по законима које су нам оставили Сократ, Платон, Аристотел… Али, постоји нешто што је јаче од тога, а то је Логос. Не знам колико су часова вјеронауке ова два дјечака имали, али су погодили суштину. Они су отишли са великим болом, са великом муком, са великим теретом на леђима, али растерећени у душама, зато што су ту своју собу, како су је назвали „престону дворану“ њиховог дјетињства, оставили да неко искористи најбоље и да ужива неко ко ће можда бити као и они протјеран из неке своје собе, из неке своје „престоне дворане“, неко према коме они нису ни жељели ни могли али нису то ни дозволили себи да осјете мржњу. Ту је онај кључни моменат и зато сваки пут од сада било у храму или у своме дому, када читате ријечи Молитве Господње и дођете до оног дијела „И опрости нам дугове наше“, сјетите се да ли сте опростили, да ли сте затражили  опроштај“, казао је о. Милош, закључивши да је срце „престона дворана“ свакога од нас, наших живота, од којих имамо само један са циљем да би смо у њему препознали свој смисао.