Цвијети, један од 12 великих Господњих празника, литургијски је данас пролављен у Цркви Св. Николе у которском Старом граду. 

Архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, у бесједи је казао да су Лазарева субота, коју смо прославили јуче, и Цвијети, празници један за другим, а говоре о свечаном уласку Исуса Христа у Јерусалим.

„Господ је више пута током свог живота на земљи долазио у Јерусалим, што да поповиједа, што да посјети храм јерусалимски јер је Он испуњавао све обичаје као и сви Јевреји што су радили.
Међутим, овај улазак у Јерусалим јесте онај последњи који се догодио пред Тајну вечеру, издају Јудину, страдање и Васкрсење. Пред доогађаје који су се чекали толико вјекова.
Уласку Христовом у Јерусалим претходи догађај када је васкрсао Лазара, што је био знак када је, у данима који су долазили, данима када ће пострадати, требао да посвједочи људима и каже им да Он није само неко ко лијепо прича, ко може да излијечи некога јер има неке моћи, већ да је Он Онај ко је Господар живота и смрти па је некога, ко је четири дана лежао у гробу, васкрсао и поново му дао живот.
Људима је требало да знају онда када буду ухватили, судили и разапели Христа, да се не препадну, већ да знају да је то Бог.
О томе нам говори и тропар који смо пјевали више пута и јуче и данас („Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње!“).
Дакле, прије општега васкрсења ово васкрсење Лазарево нас увјерава да си Ти заиста Бог“, казао је о. Немања.

Даље, како је нагласио, догађаји који предстоје такође наговјештавају да је то Онај за којег је говорено да ће доћи, страдати и васкрснути (као и онај наизглед безначајни догађај прања ногу скупоцјеним мирисом).

„Сам улазак у Јерусалим пратило је мноштво народа који се окупио, чувши за Његова чуда која је учинио. Посебно је одјекнуло васкрсење Лазара који је већ четири дана лежао у гробу.
Дочекан је свечано уз пјесме и химне – „Благосоловен Који долази у име Господње“ (Осана во вишњих). Клицали су му као некоме ко васкрсава мртве и чини чуда, међутим, нису били свјесни да чине много важнију ствар, односно да кличу Ономе који заиста јесте Цар, Који долази у име Господње, сами Бог, Који долази да страда и да спаси свијет.
Он јесте Цар славе, Он јесте Господар, јер страдање које ће се десити јесте добровољно страдање. Смирено подноси оно што Га следује јер је због тога дошао и зна да послије тога долази Васкрсење.
Самог дочека Исуса Христа у Јерусалиму од народа, посебно од дјеце, који су носили палмине и маслинове гранчице, а због тога је Црква данас и украшена тако, сјећамо се и на други начин, када чинимо литију.
Црква је вјековима овај празник прослављала, још од Цариграда, када је литија ишла кроз цијели град. Тако и ми то чинимо и дан данас. Јуче су дјеца у литији са палминим и маслиновим гранчицама и звончићима ишла око Цркве. То није само један лијеп обичај, већ је суштински важан моменат јер се ми на тај начин уподобљавамо оним људима који су заиста дочекали Христа и клицали „Осана во вишњих“, „Благословен који долази у име Господње“.
Сваки празник, који прослављамо, не прослављамо само да би се сјетили што се десило прије 2.000 година него, учествујући у том празнику, ми учествујемо у самом догађају, себе стављамо у тај контекст.

Литургијски празнујући празник ми себе укључујемо у те догађаје. Учествујући јуче у литији и данас на Светој литургији ми смо они људи који су Му тада клицало „Осана во вишњих“.
Тако да и ми данас, на овај свети дан и овај свети празник, Ономе Који је заиста Цар славе, Који је заиста дошао да пострада за нас и васкрсне за нас, кличемо „Осана во бишњих“, „Благословен Који долази у име Господње“, амин“, поручио је између осталог о. Немања.