Српска православна црквена општина Котор, након прошлогодишње паузе због реконструкције Цркве Св. Николе, наставила је са организацијом циклуса предавања четвртком током Великог поста.

Синоћ је тема била “Пост и савремени проблеми друштва (разводи, депресија, болести)”, а изузетно интересантно предавање у Ризници СПЦ Котор одржао је протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски.

“Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре”, записао је нобеловац Иво Андрић, као да се пишући сјетио нашег оца Момчила Кривокапића, коме желим да ово скромно слово посветим. Великом пастиру, великом свештенику, који је читав свој живот посветио Христу и ништа га друго није могло утјешити. Он је био синоним за радост и за Васкрсење, а радост и одсуство радости биће једна од тема овог мог скромног слова. Налазимо се у Великом посту. Ми смо сад на средини океана и Црква нам баца појасеве за спасавање”, казао је о. Предраг.

Пост је , како каже, могућност да сагледамо самога себе.

“Пост је настао још у Рају и онолико колико траје људски род отприлике толико траје и пост и прва заповијест, коју су људи прекршили, била је она чувена Божја заповијест да се од Дрвета познања добра и зла, не окуша. Бог је кроз то хтио да провјери човјека који је био на једном д‌јечијем узрасту. Адам и Ева су били незрели и када тако незрелом покољењу и људима дате такво блаженства и красоте и љепоте Раја онда видите да је драма и све ово што осећамо данас и као муку и патњу и као боли, да то има поријекло, не само у том кршењу поста, него да је управо тај Адамов плач, плач свакога човјека”, каже о. Предраг.

Бог је Адама и Еву наоружао слободом, а слобода је онај ваздух који дишемо са анђелима, наставља даље наш гост, и истиче да је то један вртоглав дар зато што је сам живот скупа утакмица у којој или све добијамо или све губимо гд‌је нема треће траке као на Брајићима па, или идемо путем Божјим или, како је рекао велики књижевник Љубомир Симовић “ако човјек од човјека не иде ка Богу, он иде ка звијери”.

“Дакле, све је динамично. Свети оци су говорили да је стагнација већ почетак пада. Погледајте састав земље. Откуд и шта је земљотрес?  То је показатељ да Бог управо није створио овај свијет коначним. Тамо каже: “Земља и д‌јела изгореће све што је на земљи”. Дакле сами земљотрес, само покретање хоризонтално тих плоча говори да овај свијет није коначан. Овај свијет има спасење јер има свога Спаситеља. Бог је дао првим људима те заповијести које су они одмах на првом оном искушењу прекршили. Поклекли су.  Међутим и ту се јавља једна дивна љубав Божија према Адаму, који је погријешио и кога позива на дијалог”, каже о. Предраг.

Подсјећа на ријечи о. Јустина да је “сваки човјек мали Бог у блату”.

“Сваки човек, када гријеши, то је као икона коју сте нашли у блату. Узми, каже, марамицу очисти је и подигни је јер у човјеку има толико добра да се на њему може сазидати рај, али и толико зла да се на њему може сазидати пакао. Зато зло и не постоји, оно је девијација добра”, каже о. Предраг, додајући да је пост радост дуже, прољеће и душе и тијела, те да не треба само говорити о бесмртности душе него и тијела.

Свети Ђорђе је, подсјећа, страдао у тијелу, Свети Димитрије, превлачки мученици… “Што ћемо са њиховим тијелима. Не можемо само рећи њихове бесмртне душе, него и тијело. Они су у тијелу страдали и зато Црква велико поштовање има према светим моштима”.

Једно од духовних стања данашњице је нажалост и старост младих.

“Данас имате младе људе са 20 година који су духовно већ постали старци и онда схватите да није човек стар онолико колико има година него колико се у духу осјећа.  Дух лијености, мрзовоље, властољубља, празнословља, једна је страшна страст која човјека гура у пропаст”, наставља о. Предраг.

Говорећи о врлинама истиче ону “гдје Бог опрашта и вољне и невољне гријехе“ - врлину смирења.

“Управо Христово смирење које опрашта сва вољна и невољна сагрешења човјеку”, каже даље и подсјећа на Великопосну молитву  Светог Јефрема Сирина : “Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави – даруј мени слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога  и сестру своју јер си благословен у вјекове вјекова. Амин”.

“Осуђивање другог и клевета су страшне бољке нашег времена. Божија заповијест каже “не свједочи лажно за ближњега свога”. Често пута чујем овај, онај, раде за Удбу и питам се како људи могу да узму суд нечији на себе, на своју душу, није ми јасно. Али ето Бог им је дао слободу, а на Страшном суду ће за сваку празну ријеч или празни разговор, човјек  морати да да одговор. Црква нас управо припрема да мало дамо том духовном, како је говорио велики хелениста Милош Ђурић, дивни proфесор, да живимо за горњи дио тијела, зону за срце за душу за осјећања да не живимо за дебело цријево. Добро, потребна нам је и храна, потребно нам је гориво, али управо да кажемо да је највећи испосник сам ђаво. Он не једе, не пије, не спава, само људима мисли о злу. Он је рекао Светом Макарију “ ја више постим од тебе, мање спавам, ја уопште не спавам, али има једна врлина којом си ме ти поразио а то је смирење”. Е управо то Христово смирење, које су показали свети Божји јуди је наш путоказ”, казао је о. Предраг, истакавши да ми у Цркви имамо Житија светих, имамо наш пут који су прошли Свети Василије Острошки, Свети Сава и многи други дивни светитељи.

Подсјећа и да је отац Јустин рекао да је 20. вијек, „вијек атомске технике и прашумске етике“ и да ми идући Христовим путем  наилазимо на под‌јеле међу људима.

“Нећу да уђем сад у неке актуелне догађаје али те неке под‌јеле, за кога си, ако си за овога ниси за онога, ако си за студенте ниси за ове, ако си за онога онда си за овога, често су присутне… Управо тај бинарни код, ако ниси за овога мораш бити за онога, Христос је побједио на Гори кушања”, рекао је даље.

За данашње болести, као што су депресија, анксиозност, страх за оно што ће се догодити сутра, што ће бити, каже да је неповјерење у Бога и подсјећа да је Свети Серафим Саровски рекао “стеците дух смирења и хиљаду људи око вас ће се спасити”.

“Наш народ у прошлости није никад био депресиван. Узмите нпр. „Ђулиће увеоке“ великог Јове Јовановића Змаја. Ми старији знамо како је та пјесма настала. Он је изгубио своју вољену драгу, изгубио је петоро д‌јеце и још двије дјевојчице које је усвојио, али је он пјевао. Ми у Средњем вијеку готово да нисмо имали случаја самоубиства. Е управо то догађа данас да људима “падне ролетна”, што се у једном тренутку  учини да је то једини могући излаз, а то је најгори могући излаз. Дакле, треба да се отворимо јер живимо у страшним временима, апокалиптичним временима, временима када се испуњавају ријечи креманских визионара Тарабића који су рекли “када мирис изађе из пољског цвијећа, када ријека изгубе своје здравље и љубав охлади међу људима, настаће велика невоља”, рекао је о. Предраг.

Осврнуо се и на утицај друштвених мрежа.

“Друштвених мрежа, које имају и дивних садржаја, ја нисам противник. Није ништа добро или лоше.  Све зависи од наше употребе или злоупотребе, али просто видим и ја као свештеник неке људе, које нисам видио двије три године, када читам или погледам његов налог, мислим да сам се сваки дан сретао са њиме.  Управо отуђеност једних од других у нама ствара те болести, психичке болести, болести затворености”, наставио је о. Предраг.

Љубав је, истиче,  активна ствар на овоме свијету.

“Ми треба да волимо, а тек онда нас да воле. Ако будемо чекали да нас други воле ми ћемо бити стално у том чекању, као негд‌је у оном тунелу преко Сутормана, гд‌је може само једно ауто да прође и никад ни напријед ни назад. Зато љубав треба да буде смисао живота, да се све друге приче склањају са пута љубави и да љубављу дишемо”, рекао је о. Предраг.

Пошаст нашег доба су и разводи бракова.

“То је нешто страшно што сви видимо. Управо због тога што смо изгубили повјерење у брачног друга, изгубили смо повјерење у Бога, одбацили и оно што Стефан Лазаревић у свом дивном д‌јелу “Слово љубве” говори : “младићи чувајте младићство, д‌јевојке дјевојаштво, чедност”. Међутим , савремени свијет се смије томе”, каже о. Предраг.

Истиче да је мјера љубави мјера жртве и да то треба доказати кроз д‌јела и да је Христос породицу видио као малу Цркву.  

“Старац Пајсије је говорио да готово да нема породице на свијету која не болује од неке од три врсте болести: рака, развода брака или депресије. Пуно је људи болесно а чувени наш Владета Јеротић је говорио да је свака болест, од рака до грипа, психосоматска и да све што се дешава у души нађе негд‌је реперкусију у на тијелу. Отац Јустин је рекао “не признајем Бога који није у тијелу дошао, који се није мучио, који није постио, који се није молио… Наш Бог је дакле све то прошао. Нама је Бог дао све, дао нам је живот, дао нам је слободу. Али је та слобода вртоглав дар. Многима је она на пропаст душе, а живот је кратак, вријеме исјечак вјечности. Ми смо сваким даном ближи оном моменту смрти и просто се питамо, ево питам и себе ноћас , има ли радости у овоме свијету када чујемо толико има аутистичне д‌јеце, д‌јеце која не говоре, болесне д‌јеце, развода бракова… Мало ћете на људима вид‌јети онај прави осмјех јер људи се не гледају. Просто мало има смијеха мало има радости и управо због тога што је осјећање радости и осећање Бога, велики православни свештеник и теолог Александар Шмеман је рекао да ће све гријехе Бог опростити човеку, али један гријех неће а тај је одсуство радости и управо, зато радујте се и веселите се”, каже о. Предраг.

Истиче да Православље значи вољети.

“Православље је Слобода. Оно није имало Инквизицију. Православље је прави начин исповједања тако да запловимо ријеком Православља да кроз овај пост допловимо до оне главне луке а та лука се зове Васкрсење Христово. У те четири ријечи, како рече светитељ наших дана отац Јустин Поповић Свети, који је нашег оца Мома упутио у Котор, и који је рекао  “Христос васкрсе Ваистину васкрсе”,  ето у те четири ријечи је судбина свих људи, свих Народа, свих покољења, судбина моја и твоја. Када је воз људске историје кренуо шинама смрти, појавио се Он, Исус и повео га шинама бесмртности. Вјерујмо у Васкрсење и да Васкрсење није само лијепи обичај шарања јаја. Вјерујмо у тај осјећај да смо вјечна браћа и сабраћа”, казао је о. Предраг.

Христос је, наставио је даље, Побједитељ смрти,  васкрсли Господ, који стоји на вратима наших срдаца и куца, те да “онај који Му отвори ући ће и вечераће“.

“Ko не отвори Господ неће проваљивати браву силом да улази. Зато нека би и овај благословени пост био вама на радост душа и тијела и да Васкрсли Господ у ваше животе унесе најљепше тренутке, дане, године и деценије радости и среће, амин”, поручио је о. Предраг.

Госта и присутну публику поздравио је архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, најавиши у овогодишњем великопосном циклусу ново предавање наредног четвртка.