Наши мали хористи из Српског пјевачког друштва Јединство, са диригентом Иваном Кривокапић, посјетили су данас Манастир Дајбабе, а затим и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици.

То је и прилика да користећи се сајтом Митрополије црногорско-приморске подсјетимо на историјат ових светиња.

Манастир Дајбабе

Манастир је основао монах Симеон Поповић, 1897. године, кратко вријеме послије ослобођења Подгорице од Турака. Према његовом писању манастир је подигао на мјесту гдје је један дјечак из Зете, чобанин Петко Ивезић (потоњи јеромонах Платон ) имао чудесно виђење. На том дијелу Дајбабске горе постојало је неко старије култно мјесто, о чему је старац Симеон оставио запис.

Подземни дом Царице Небеске, како га назива преподобни Симеон, манастир Дајбабе, посвећен празнику Успења Пресвете Богородице, налази се на обронцима Дајбабске горе, недалеко од Подгорице.

Манастир је откривен 1895. године чудесним виђењем зетског чобанчета Петка Ивезића из села Дајбаба. Док је чувао овце на Дабабској гори јавио му се светитељ са штапом у руци говорећи му да је он свети, ученик једнога Светога што је живио прије Косова, кога су Турци закопали, да је био владика овога мјеста и хоће да му ту сагради манастир. Још му је рекао да се његове мошти налазе негдје у околини светиње, али се неће наћи док се сво српско не ослободи. Свети, који му се јавио, савјетује га да пође пут манастира гдје има братије и да им исприча своје виђење и да онда дођу и открију светињу.

Млади чобанин Петко полази пут манастира Острога и тамо налази, тада ученог Јеромонаха Симеона, родом са Цетиња, који је завршио Семинарију и Духовну академију у Кијеву, затим студије философије на Сорбони у Паризу, те једно вријеме проводи у Женеви. Њему чобанин Петко прича своје виђење. Чудесно виђење које је чуо преподобни Симеон потакло га је да пође пут Дајбабске горе. Дошавши узе у најам неколико тамошњих сељака и отпочеше са копањем. Како је вријеме одмицало откривали су светињу тачно онако како је чобанин Петко описао у своме виђењу, који је касније био ученик преподобнога Симеона. Била је то пећина у облику крста, каквом је данас срећемо. По мишљењу преподобнога Симеона, ријеч је о старој светињи која је од стране Турака намјеравана да буде уништена, али је Божји промисао сачувао од потпуног уништења.

Након завршетка ископавања и градње, црква је била спремна за освећење. Свети Симеон увиђајући да је то пут Божји, на који је призван, одлучи да остане у овој светињи и затражи од црквених и државних власти да се изврши освећење цркве. То и би учињено 22. децембра 1897. године. Једна светиња је била откривена и сачувана од заборава, а друга је почела да живи и свједочи свијету Васкрслог Христа. Убрзо се прочуло за ову светињу и благовјерни народ је са свих страна долазио да јој се поклони. Личност преподобног Симеона, његова нелицемјерна љубав, молитвени живот и дар прозорљивости који је стекао, били су увијек у служби онима којима је било најпотребније. Свима се обраћа једнако и свакоме даје једнако потребне духовне савјете и молитвена заступништва. Свети владика Николај га је назвао „светим монахом“, а преподобни ава Јустин Поповић након сусрета са светим старцем љета 1937. записује сљедеће: удостојио сам се сладосног лицезренија великог српског Аве – оца Симеона, прослављајући га равночесно са Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињски, Светим Стефаном Пиперским. У прољсће, 01. априла 1941. године предвиђајући страдања у предстојећем рату свети старац се упокојио. Сахрањен је у гробу у пећини, који је себи за живота припремио. Након блаженог упокојења народ је почео да долази да се поклони светом и преподобноме старцу и манастир Дајбабе постаје мјесто поклоњења.

Иако манастир постоји нешто више од једног вијека, успио је да заживи као мјесто одакле зрачи непомућена религиозност његовог творца, старца Симеона Поповића.

У прољеће 5. марта 1996. године поводом 55. годишњице извршен је пренос светих моштију преподобнога Старца. Пренос је извршио високопреосвећени митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Мошти су постављене у нови кивот и налазе се у цркви у којој је служио за вријеме свога живота. Након преноса моштију све је већи број оних који посјећују светињу и који се клањају Светом Старцу. Њихова вјера и свето заступништво преподобнога Симеона разлог су томе што се свакодневно у манастиру догађају чудесна исцјељења.

На засиједању 29. априла 2010. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлог надлежног епархијског архијереја митрополита Амфилохија Радовића и унио у Диптих светих Православне Цркве име Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од тада преподобног Симеона Дајбабског. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у  недјељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светога Саве на Врачару у Београду. Литургијски спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).

Манастирска здања

Храм Успења Пресвете Богородице

Старац Симеон, као руски ђак, био је импресиониран житијама испосника, а и пећинском црквицом манастира Острога, гдје је провео шест година као монах. Пошто је продао имовину на Цетињу, Симеон Поповић је започео да реализује своју замисао. Минирањем је проширио природну пећину у облику крста, коју је намијенио за манастирску цркву. Радови су трајали читаву годину н на крају се формирао издужен простор пећинског храма. У овом послу људска интервенција је била, тако рећи, минимална. Функционални дјелови цркве стварали су се на природним удубљењима и испупчењима. Радови су били завршени 1897. године, када је освећен манастир у славу Успења  Пресвете Богородице.

Пећинска црквица је неправилне основе. Дугачка је 21,5 м а просјечно широка око 2,5 м. На мјестима гдје су пећинске неравнине и сувише штрчале, извршено је малтерисање зидова. У средишњем дијелу брода, уз сјеверни зид, налази се гроб старца Симеона. Од главног црквеног брода рачвају се неколика бочна крака, који формирају параклисе – капеле. Најпространије је проширење са јужне стране на нижем нивоу, гдје је старац Симеон читао молитве за оздрављење. Током времена манастир је постао чувен и како се повећавао број вјерника, наметнула се потреба да се направи надстрешница испред пећинске цркве. Од прилога саграђен је 1908. године пространи тријем са два звоника. Заправо, овај тријем, заједно са зградама конака, једина је видљива партија манастира.

Старац Симеон је у Дајбабама провео остатак живота, све до смрти 1941. године. За то вријеме помагао је народу и радио на украшавању своје задужбине. Иако без формалног ликовног образовања, он је исликао комплетну унутрашњост црквице. Како основа храма има неправилан облик, тако и њена декорација није могла слиједити уобичајени иконографски распоред. Ограничен пећинским простором, старац Симеон је, углавном, исликао ликове светих отаца, испосника, пророка, али и домаћих светитеља, као на примјер Св. Петра Цетињског. У сводним партијама је дао представу Христа и Богородице у медаљонима. Није тешко уочити да сликарство самоуког старца Симеона зрачи људском једноставношћу и да је инспирисано најискренијим монашким побудама. Влажење пећинске црквице и дим од свијећа, допринијели су да је сликарство старца Симеона веома угрожено.

Манастирску цркву, поред фрескописа који је дјело руку преподобнога Старца, такође, краси неколико икона насликаних кистом преподобнога Симеона, руска плаштаница из X вијека, вриједна икона Богородице Јерусалимске и друге вриједне светиње.

Конаци

Конак старца Симеона је постојао до земљотреса 1979. године. На темељу конака који је устројио преподобни старац Симеон подигнут је нови конак површине око 300 м2.

ИСТОРИЈАТ САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА 

Кратки историјат изградње и живота Саборног храма Васкрсења Христовог
 
Реализацију предратног плана Митрополије црногорско-приморске и Црквене општине Подгорица да се гради Саборни храм у старој Подгорици онемогућио је II свјетски рат. У послијератном времену, земљиште на коме је била намјера да се сагради храм комунистичке власти су једнострано  изузеле из власништва Цркве
Захтјев да се гради Саборни храм у Подгорици на старом метоху манастира Хиландара, на црквеном земљишту у Момишићима, поднијет је од стране Митрополије црногорско – приморске није никако могао да се уклопи у предложени Детаљни урбанистички план овог дијела града, јер је општински приступ рјешавању проблема око изградње храма био потпуно супротан духу црквене градње.

Архитекта др Предраг Ристић је по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, урадио идејно рјешења храма. - Послије дугих усаглашавања и добијања одобрења од надлежних власти, са благословом Високопреосвећеног митрополита Амфилохија, Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици почео је да се гради 1993. године.

Љета Господњег 1993. августа 9, започео је свечани чин освећења камена темељца будућег Саборног Храма Васкрсења Христовог. Архиепископ Цариграда и Патријарх Васељенски г. Вартоломеј заједно са Архиепископом Пећким и Патријархом Свесрпским г. Павлом, положили су у припремљеном мјесту укопаном испод Часног Крста прво Повељу а потом камен темељац.Послије овог историјског чина, који је Подгорица и Црна Гора чекала још од прије II свјетског рата, са бине постављене на ископаним темељима храма, вјерницима и свештенству обратили су се патријарси Вартоломеј и Павле, изасланик патријарха Алексија Другог Московског и цијеле Русије протојереј Василије Тарасјев и митрополит Амфилохије.

18.мај. Љета Господњег 1994, остаће заувјек запамћен у Црној Гори. 
Тог дана су благословене ноге апостолске Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Алексија II први пут ступиле на тло Црне Горе. То је била  прва посјета  у историји једног Патријархa московскoг и све Русије Митрополији Црногорско – приморској и Црној Гори.

У годинама када света Пећка патријаршија није имала свога духовног поглавара, када је укинута од стране Турака 1776. г, црногорски митрополити у Руској Православној Цркви добијали су своје рукоположење, своју хиротонију. 
То је трајало скоро 90 година, почевши са Митрополитом Петром Другим Петровићем Његошем који се завладичио 1833.г, па све до Митрополита Митрофана Бана, тј. до поновног васпостављања Пећка патријаршије 1920.године. 

Долазак поглавара цркве која је вјековима помагала Црну Гору, снабдијевала наше храмове богослужбеним књигама, светим одеждама и сасудима, будио је сјећање и радост што та жива веза постоји и данас.
Дочек високих гостију из Русије на темељима новог храма у Подгорици , коме је присуствовало више десетина хиљада вјерника са жељом да приме благослов Руског патријарха, био је знак вјечне захвалности Руској Православној Цркви  и поштовање аманета Светог Петара Цетињског да Црногорци остану вјерни једнокрвној, једнојезичној и једновјерној Русији.

На темељима храма Христовог Васкрсења на старом Хиландарском метоху у Момишићима, у 9 сати, 1994, маја 18 два Патријарха, архијереји и бројно свештенство започели су служење Саборне Свете Литургије, најдјелотворније и најживотворније показујући суштински смисао духовног јединства двају братских православних народа. 
У васкршњем времену, на крају службе прве Свете архијерејске литургију на мјесту гдје се подиже нови храм, посвећен Христовом васкрсењу бесједили су Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије и Патријарх московски и цијеле Русије, господин Алексије Други.  

О важности и саборном карактеру  Храма Христовог Васкрсења у Подгорици говоре и посјете високих представника православне васељене које су по први пут у историји посјетиле Црну Гору. Поред првог по части патријарха у Православној Цркви Његове Свесветости Вартоломеја, Патријарха Васељенског, који је осветио темеље храма, и Његове Светости блаженопочившег Патријарха Московског и Сверуског Алексеја II у чијој је свештеној пратњи био тадашњи Митрополит Смоленски Кирил, садашњи руски патријарх, и други патријарси и архиепископи  православни посјетили су Храм Васкрсења у току његове градње.

Блаженопочивши Папа и Патријарх александријски, који носи и титулу Судија васељене, Петар VII, са својом пратњом од три митрополита посјетио је  храм 4.маја 2002.године. У току посјете сабрао се велики број Подгоричана да узме благослов овога јерарха из древне александријске цркве коју је основао свети апостол и јеванђелист Марко, а која у диптиху помјесних православних цркава заузима друго мјесто.

Блаженопочивши Архиепископ атински и све Јеладе  Христодул са својом високом делегацијом од четири митрополита посјетио је храм 11.септембра 2001.године. Том приликом  Блажењејши Архиепископ Христодул даровао је у име  Атинске Архиепископије петнаест милона драхми за изграду иконостаса у храму.

Његова Светост Архиепископ Пећки Митрополит Београдско-карловачки и Патријарх Српски  Иринеј, неколико мјесеци   након  избора на трон Светога Саве у току посјете Митрополији Црногорско приморској о Лучиндану 2010.године, посјетио је и саборни храм у Подгорици. 

Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј  присуствовао је свечаној Духовној Академији у препуној крипти храма, поводом славе цетињске богословије празника Светог Петра Цетињског.
Велики број угледних епископа Руске Православне Цркве посјетио је Саборни Храм у Подгорици. Блаженопочивши Митрополит Волколамски Питирим, затим  Предсједник Одјељења  спољњих црквених Веза Руске Православне Цркве Митрополит Волколамски Иларион, архиепископ екатернибуршки Викентије, архиепископ Краснојарски Антоније, архиепископ Гродњенски и Волковиски Артемије из Бјелорусије, Архиепископ Мукачевски и Ужгородски Теодор из Украјине и други.

По утемељењу Саборног храма почиње и прослављање најрадоснијег празника Рождества Христова. Најприје се почињу налагати бадњаци на Бадње вече  у ископаној рупи темеља и будуће крипте, а затим по завршетку грубих радова у крипти посвећеној Свим Светим почиње и служење Свете Литургије на Божић, а налагање бадњака пред Саборним Храмом у току његове градње постаје  најмасовније годишње окупљање народа у Подгорици и Црној Гори.

Како се храм грађевински уздизао, тако су и Богослужења у њему постајала све чешћа и све бројнија. Са стварањем услова, завршетком грубих грађевинских радова, а нарочито са украшавањем и привођењем крају радова у  крипти храма, код људи почиње  све чешће да се развија жеља да се крсте и да се вјенчају под сводовима овог величанственог храма. Тако је до дана освећења Храма у њему крштено  900 душа и ступило у Свету Тајну Брака 700 брачних парова.

Са завршетком грађевинских и привођењем крају умјетничких радова у крипти Свих Светих добија се један посебан простор за којим је црквени живот у Подгорици вапио годинама. Крипта посвећена Свим Светим, са површином од око 1000 м2, постаје централно мјесто прославе свих значајних догађаја духовног живота Подгорице и Митрополије. 

Од 2008.године у крипти  почиње редовно недељно и празнично Богослужење на којем се сабира велики број вјерника, а благословом Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија због духовних потреба вјерног народа увећава се  и број свештенослужитеља при Саборном храму. 

На великим празничим службама на Васкрс, Божић, Богојављење и празник Светог Симеона Мироточивог била су честа рукоположења у чин презвитера и ђакона. 
У храму Васкрсења било је петнаест презвитерских и ђаконских рукоположења, као и епископска хиротонија игумана острошког Јована Пурића 4.јула 2004.године, којом је обновљена древна титула епископа Диоклијског. 

Тога дана је Свету Саборну Литургију у храму Васкрсења Христовог служио Патријарх Српски Павле уз саслужење Митрополита Амфилохија и још дванаест епископа наше помјесне Цркве, мноштва презвитера и ђакона и неколико хиљада вјерног народа.

Највећи молитвени скуп који се догодио пред Саборним Храмом у годинама његове градње је молебан за спас Косова и Метохије одржан фебруара 2008.године.Те ноћи православни хришћани из Подгорице окупили су се пред Храмом Васкрсења  да се помоле Господу  да  се дио срца и душе Српскога рода, Косово и Метохија,  не назове туђом земљом.

Те молитвене ноћи трг и булевар испред храма били су мали да приме све оне којима је Косово на срцу.
Осим богослужбених сабрања, у крипти се почињу одржавати и други духовни садржаји: Светосавске и друге духовне академије, предавања, концерти духовне музике, дјечји програми, промоције књига и др.

Духовни живот који се градио заједно са физичком изградњом Храма Васкрсења имао је многобројне плодове. У скромним просторијама поред храма у току његове градње одвијале су се активности: братства православне омладине Свети Симеон Мироточиви , вјеронауке за дјецу и омладину, курсеви страних језика, дјечјег хора и хора Свети Марко. При храму је 2010.године отворена и прва Народна кухиња у Црној Гори.

Крипта је освећена у Недељу Свих Светих 2013.године. Чином освећења и светом Архијерејском Литургијом је начелствовао Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија, Полошко-кумановског Јоакима, мноштва  презвитера и ђакона и препуном криптом народа Божјега.

Освећењем храма Христовог Васкрсења 7. октобра 2013. године, на старом хиландарском метоху,  који вјековима чува успомену на велике ктиторе, српски и светогорски дух,  испуниће се још један завјет наших предака. Свети Симеон Мироточиви, као родоначелник Светородне лозе Немањића, оснивач и градитељ манастира Хиландара коме је даривао и посједе у мјесту свога рођења, у дивном подгоричком храму Христовог Васкрсења, и у његовој литургијској пјесми, на својој очевини, прослављајући свој деветстоти рођендан, наставља да живи и траје у молитвеном подвигу и труду народа чији је вјечни, неодступни и неуморни заступник пред Богом Творцем васељене.

„ Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, поред своје суштинске намјене, поред васкрсавања њиме свега онога што је хришћанско предање оставило кроз вјекове на овим нашим просторима, поред обнављања памћења на живот Цркве Христове од апостолских времена па све до нашег времена, поред циља да треба да сабира око себе и у себи ближње и даљне, има једну суштинску функцију и суштинско значење  - он јесте и треба да буде позив на помирење“, казао је Митрополит Амфилохије у изјави  Радију „Светигора“