Проф. др Дарко Танасковић је казао да је  Српско пјевачко друштво (СПД) “Јединство” (1839) Котор жива метафора светосавских српских врлина.

Проф. др Танасковић бесједио је јуче на Свечаној академији поводом 185 година рада и обстојања Српског пјевачког друштва “Јединство” (1839) Котор, уз присуство и благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, вјерног народа и бројних гостију из јавног и политичког живота.  

“Ко пјева зло не мисли, каже наш народ. Блажен је и поред свих недаћа, срећан и неуништив народ који своју вјеру чува у камену и у пјесми.

Нигд‌је то није тако јасно и елементарно сједињено, спрегнуто и изражено као у српској светосавској Боки и уопште на нашем Приморју.

Свети Владика Николај Велимировић, као јуноша од двдадест и три љета, походио је Боку прије 120 година,  1904. године и оставио књигу “Моје успомоне из Боке”. 

Поред осталог Владика је записао и ово: “И у највећем расположењу мало ће кад Бокељ запјевати какве стихове из љубавне и њежне лирике, него махом оне са родољубивом садржином и патриотском тенденцијом, као: “Весела је Србадија”, “Онам', онамо”, “Долине тутње”, “Боже братимства”… За њега музика има највише дражи, кад свира српске комаде; позориште, када даје српске представе. Овим се не може утврдити шовинизам или искључивост српскога народа у овоме крају, него само будна и јако развијена национална свијест, која се у том духу буди, гаји и његује од малена, но која не чини човјека кратковидим и скученим, но напротив снажи све духовне способности и оплемењава и уздиже душу човечју”, рекао је Танасковић.

Подсјетио је на вријеме када је Владика Николај посјетио Боку, а СПД “Јединство” постојало већ шест деценија.

“А умни и осјећајни млади богослов као да је пишући о Бокељима, писао о њему, о “Јединству”, о племинитој идеји на којој је настало и о националној, човјекољубивој мисији коју је неодступно и посвећено вршило све до данас, све до вечерас. 

Јединство је жива метафора светосавских српских врлина. Стамено је као камен, а танано и лелујаво као душа жељна успињања, стремљења ка висинама али и сусрета са ближњим, загрљаја само ако је човјек. Управо као локалне планине, љубичасте горе, гранитне до свода, написао је велики Дучић, а у великој поезији ништа није случајно. Она је научнија од сваке науке и никада не гријеши. Није Дучић узалуд доживио, осјетио да се ове горе успињу до свода. Сводови под којима се подизало Јединство најчешће су као и данас били камени црквени сводови. Заједно са надгробним споменицима, стећцима, које  вјерносно ходочашћећи по околним врлетима открива један Горан Комар, који је јуче колико знам дијелом и о томе говорио. Заједно са тим камењем, како неки кажу, ови сводови цркава свједоче о неискорјењивој ураслости православног српског камена у ово завјетно тле Светосавља. Пјесма и камен, заточници православне вјере српске, истински темељи и досези Српског свијета, о коме се данас свашта злонамјерно може чути, али се његови камени чувари не могу никада до затирања поништити, а пјесма ућуткати”, рекао је Танасковић.

Назначио је да “Јединство” ту истину 185 година величанствено, али и смјерно свједочи, гради и доказује.

“Увијек је било онд‌је гд‌је је требало достојанствено и ведро пронијети духовне и умјетничке вриједности српства и то вјерно своме имену у јединству. А да за Србе нема спаса без саборног јединства и слоге, управо ових дана је подсјетио Његова светост, Патријарх српски господин Порфирије. Распјевано Јединство нам је данас можда потребније него икада у једноме свијету који се мијења на не баш добар начин. Јединство је отеловљење светосавског обрасца правог Србина, православног хришћанина, свјетског човјека и ствараоца на овоме свијету. Баш зато је било “кост у грлу” многоме србомрзитељу, али је љубављу и поштењем, оном љепотом којом је писао Достојевски, успијевало да се уздигне изнад сваког зла, даг а укроти, даг а наведе чак И на осмијех”, казао је Танасковић.

Подсјећа како је 02. фебруара 1890. године лист “Дубровник”, који је иначе редовно извјешатавао о активностима “Јединства”, писао о прослави српске славе СПД “Јединство”.

“Занимљиво је да се у том извјештају уз “Јединство”, уз Српски тамбурашки збор, Српску читаоницу, нигд‌је не помиње атрибут српски. Објашњава се да је то било зато да се присутни аустријски бригадир и војни чиновници не би имали неприлично осјећати. Објаснио је то један од најугледнијих Срба католика тога времена, интелектуалац и пјесник Јозо Сундечић. Да, није написано српски, али су аустроугарски бригадир и војници присуствовали и радовали се. Није ли то био на најбољи начин управо бити Србин у томе тренутку. То је та стваралачка енергија, која је чинила да камен пјева, а да пјесма буде моћнија од камена. 

Прича се да су градитељи, мислим из братства Радовића, Луштичани, који су за само једну ноћ подигли цркву Св. Саве у Клинцима 1800. године, све вријеме радећи испод гласа пјевали побожне пјесме посвећене Св. Сави. Аустроугарски закон је забрањивао рушење грађевина које се изграде за само један дан. Е то је тај дан који у Боки траје од када је наш Архиепископ Светитељ у њој засадио сјеме Светосавља. 

Сметао је свим насилницима тај српски одуховљени камен. Поменимо само Његошеву капелу на Ловћену. Прво су је 1916. године бомбардовали  и срушили Аустријанци, обновљена је 1925. да би је 1972. срамно срушили комунистички безвјерници. И опет ће она бити обновљена, прије или касније. Али између рушења и обнављања постој једна битна, суштинска разлика. Благопочивши митроплоит Амфилохије који се свесрдно залагао за враћање капеле на Ловћен, “ту гору гранитну до свода” како је написао Дучић, проричући да ће се кад капела буде на свом мјесту Срби коначно измирити, тај благородни Ђедо камене, гранитне воље, чија је успомена већ ушла у пјесму, захтијевао је да се Мештровићев маузолеј ни по коју цијену не руши, већ да се капела изгради поред њега. У томе је разлика између рушитеља и градитеља, светосавских обновитеља свега срушеног. Не сумњам драги пријатељи да ће Јединство пјевати на свечаности освећења обновљене Капеле Његошеве, И честитајући му од свег срца овај ввелики јубилеј, то му свим срцем и душом желим. Желим то свима нама. Живјели!”, казао је је проф. др Дарко Танасковић.