Besjeda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 29. septembra 2024. godine na Svetoj liturgiji u Crkvi Svetog Nikole u Kotoru

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, Gospod je propovedajući onima koji su Ga pratili, tj. onima koji su bili gladni i žedni istine, pravde i smisla života, najčešće govorio u pričama. Njegova reč nije bila apstraktno mudrovanje i prazna filosofija, prazna reč kako su antički Grci govorili o vetru i vodama, nego su Njegove priče bile najčešće parabole, metafore i alegorije, priče iz običnog svakodnevnog života ljudi kojima se obraćao, iz oblasti iz kojih su ljudi imali lično životno iskustvo. Te priče nisu imale karakter koji danas neretko imaju priče. Mi kad kažemo pričam ti priču pod tim podrazumevamo uglavnom da se time proiznosi neistina, da se govori o fantazijama. Danas gotovo po pravilu, izuzeci postoje i oni pravilo potvrđuju, priče su prazne priče i reč kao takva izgubila je svoj smisao, svoju težinu i svoju vrednost. Naročito u crkvenom smislu svaka reč, pogotovo kada govorimo o pričama koje izgovara sam Gospod, ima svoj duboki smisao, smisao i sada, i u prošlosti, i u budućnosti, u vekove vekova, tj. kada su se pričale te priče iza njih je stajao autoritet Onoga koji govori i On je garantovao da svaka reč u najmanju ruku podrazumeva trud i napor da ono što se govori ima svoju vrednost, da odgovara istini i činjenicama.

I evo, naš Gospod govoreći o najdubljim duhovnim vrednostima, u konkretnom slučaju o Carstvu nebeskom, opet koristi jednu priču iz svakodnevnog života, priču koju svako može da razume, kako bi  opisao najdublju tajnu Carstva nebeskog. Govori o svadbi kao slici Carstva nebeskog. Ova priča je zabeležena kod jevanđeliste Mateja, a isto tako i kod jevanđeliste Luke.

Naime, kaže Gospod, Carstvo nebesko je kao svadba i to carska svadba, a svadba je ništa drugo nego radost, lepota, pesma, igra. Svadba je događaj u kojem učestvuju svi, svima se ukazuje čast i pažnja i svi imaju istu mogućnost da se raduju, nezavisno od socijalnog statusa, nezavisno od toga kako obrazovanje ko ima, nezavisno od bilo koje spoljašnje kategorije. Svaka briga, svaka gorčina, svaka nevolja se ostavlja po strani i postaje sekundarna. Kada se radujemo na svadbenom veselju, tu se ljudi i mire, uspostavljaju kontakte, grade mostove. Jednom rečju, svadba nije ništa drugo nego lepota i blagoslov, blagodat i radost. Upravo sliku svadbe Gospod koristi da bi pokazao tajnu Carstva nebeskog, a ovde se radi o svadbi Carevog sina. I car poziva sve na tu svadbu, i daljne i bližnje. Šta više, pošto ima mnogo mesta u Njegovim dvorima, pa i kada su svi došli još je mesta ostalo, onda šalje na ulice, na trgove, na raskršća i sve poziva na tu svadbu. Sve poziva u radost. On je daruje. Međutim, da li će Careva radost biti radost svakog i da li će se svako na isti način postaviti u odnosu na Njegov poziv to ipak zavisi od zvanica.

U priči koju smo čuli imamo situaciju da su se mnogi odazvali, ali neki zauzeti svojim poslovima, bolje reći, ličnim, pojedinačnim interesima, individualističkim interesima, našli su izgovor. Jedan je kupio njivu, pa je imao dobro opravdanje i izgovor da ode da vidi da pogleda tu njivu; drugi je kupio par volova; treći je imao svoju ličnu svadbu i oni su se izvinili, tj. izgovorili. Nije da nisu imali vremena, nije da su bili bolesni i nemoćni, pa zbog toga nisu mogli da se odazovu. Ne, nego su njihovi pojedinačni interesi, pri tome materijalnog karaktera, njima bili dovoljan način da se ne odazovu pozivu Ccara. A ima li većeg dostojanstva i časti nego da neko bude pozvan u dvore Cara i da učestvuje u Carevoj radosti. Nije, dakle, reč o tome  da ovi koji se nisu odazvali bivaju zbog toga kažnjeni. Ne, nego su oni sami opredelili svoje mesto, a to mesto po ovoj priči je mesto mraka, mesto tuge, škrgut zuba. To mesto jeste adsko mesto, mesto koje je udaljeno od Carevog dvora.

Dakle, iako su svi pozvani malo je odabranih, a ko je odabran nije u ruci Gospodara i Cara, jer ne odlučuje On ko je odabran. Njemu su svi odabrani, a oni koji nisu odabrani sami sebi nisu odabrali i tako su ostali izvan konteksta, izvan prostora radosti. Nije reč o tome da su materijalna dobra i materijalni razlozi sami po sebi za osudu i za odbacivanje, nego je reč o tome da oni u lestvici vrednosti, lestvici prioriteta, trebaju da budu postavljeni na svoje mesto. Drugim rečima, i materijalna dobra i vrednosti su pozvana da budu duhovni. Kako? Tako što će prethoditi duhovno, tako što će prioritet biti duhovno. Prioritet će biti Carstvo Božje, tj. prioritet će biti Carev dvor i Careva radost na koju smo pozvani, a to je Carstvo nebesko.

Samo onda kada je u temelju zemaljskih vrednosti, paradoksalno – a u veri je sve paradoksalno i u prisustvu Božjem sve ima obrnutu perspektivu – samo onda kada je Carstvo Nebesko u podnožju carstva zemaljskog, zemaljsko dobija svoju punoću i svoj smisao. U ovoj priči je Gospod (Car) pozvao sve ljude na svadbu svog Sina, sve i svakoga. Domaćin je prepoznao da neko nema svadbeno ruho i najčešće da je taj bio upitan od strane domaćina: Prijatelju, šta ćeš ti ovde, nije ti mesto tu, jer nemaš svadbeno ruho? Iako je Gospodar pozvao sve i to je paradoks. Naravno da u prvom planu tu stoji trud i napor da živimo vrlinski. Naše ruho nije samo spoljašnje ruho. Suštinsko, dubinsko ruho jeste unutarnje duhovno ruho, vrlina i dobrodetelj u kojoj smo obučeni. Car prepoznaje u jednom koji je došao da se on nije trudio i da mu nije  bila primarna vrlina, dobrodetelj i činjenje dobra u životu, nego opet  njegov lični interes, pojedinačni i individualistički, onaj koji ga odvaja od drugoga, onaj koji u drugome vidi takmaca, protivnika, neprijatelja.

Međutim, predanje naše Crkve vidi još jednu dimenziju onih koji nisu obučeni u svadbeno ruho. To su oni koji su puni sebe, gordi, koji nemaju smirenja, smirenja ne kao psihološkog raspoloženja ili samokontrole, nego ontološkog smirenja ili samospoznaje da kad činim dobro ne činim ništa veliko. To je normalno i prirodno. Prirodno je da činim dobro. Iz tog razloga ne treba da se preuznosim, da se hvalim, da mislim da sam bolji od drugih, jer sam učinio samo ono što mi je dužnost, što je ispravno, što je normalno i zdravo, što odgovara zdravoj i normalnoj ljudskoj prirodi. Dakle, onaj nije obučen u svadbeno ruho kada je ispunjen samoljubljem i gordošću, kada čak i onda kada čini dobro zapravo greši misleći da čini nešto veliko, maltene misleći da je Bog dužan da mu uzvrati na njegov trud i na njegov poklon. Dakle, u Carstvo Božje ulaze smireni, skromni, koji svoje talente i darove koriste da bi slavili Boga i da bi služili drugima, da bi gradili zajednicu sa drugima i sa bližnjima. Pritom, svaki čovek je bližnji i pozvani smo da ga vidimo kao bližnjeg, jer svako je sazdan po slici i prilici Božjoj.

Neka bi, braćo i sestre, Gospod dao da i mi, iako nismo obučeni u svadbeno ruho najčešće, znamo da u Domu Carevom ima još mesta. I kada čitav svet uđe ostaje mesta, zato što je ljubav Njegova bezgranična, što je srce Njegovo široko, što su grudi Njegove  toliko široke da čitav svet i svi ljudi mogu da stanu u taj Dom, na te grudi i u to srce. Samo je potrebno da se obučemo u svadbeno ruho, a to nije ništa drugo nego naša želja i težnja za Domom Carevim, za Domom Božjim, i svest o tome da ma šta činili i ma koliko  činili nikada ne možemo biti dostojni. Možemo reći da jedino što nas ne udostojava da učestvujemo u svadbi Sina Carevog to je da mislimo da smo dostojni. Carstvo nebesko jeste sveta Liturgija, sveta Evharistija. Tu nam Car daje Sina svoga da, pričešćujući se Njegovim Telom i Njegovom Krvlju, postajemo sutelesnici i sukrvnici, punopravni građani Carstva nebeskog. Jedino što nas čini da nismo dostojni učešća u toj tajni jesu upravo samozaljubljena, gordeljiva, egoistična osećanja da smo dostojni.

Gospod neka bude svima nama milostiv i da nas, imajući smirenje i skromnost, trudeći se da koliko god možemo činimo vrlinu i da budemo dobri kako bi na bilo bolje, pomiluje, a mi da uvek slavimo Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova, amin.

Izvor: SPC