Mitropolija crnogorsko-primorska dobitnik je ovogodišnje nagrade 67. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, u kategoriji Najbolji izdavač iz dijaspore i regiona, za monografiju Rukopisne knjige manastira Rođenja Presvete Bogorodice na Cetinju, autora Milene Martinović.

Tim povodom podsjećamo na razgovor koji je sa dr Milenom Martinović vodila naša koleginica Olivera Balaban.

Djelo „Rukopisne knjige manastira Rođenja Presvete Bogorodice na Cetinju“ dopuna je istoimene doktorske disertacije autora, odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2016. godine, a sama ideja o dubljem naučno-istraživačkom radu na ovu temu potiče od davnašnjeg predloga blaženopočivšeg igumana cetinjskog, arhimandrita Luke (Anića).

– Doktorat je objedinio jednu rukopisnu zbirku koja se nalazi u Cetinjskom manastiru, o kojoj su i drugi naučni radnici pisali ali sporadično. Nikad to nije bila jedna cjelina. Ostajalo je vazda nešto nedorečeno, neobrađeno, tako da moja tema tadašnja koja je uzeta za doktorat je ustvari trebalo da opiše sve rukopise koji postoje u Cetinjskom manastiru. Iz tog doktorata je izašla ova knjiga. Naravno, doktorat je školski rad, da kažemo, koji je prihvaćen i odbranjen, ali za objavljivanje knjige uvijek, naravno, imate sugestije mentora, profesora koji su bili u komisiji, i koji su mi tom prilikom dali sugestije da se malo više radi na istraživanju i same zbirke, a i rukopisa koji su nekada pripadali Cetinjskom manastiru, a nalaze se u drugim bibliotekama u regionu, u drugim evropskim bibliotekama, u Rusiji itd. tako da to bude jedna zaokružena cjelina kad se tiče te rukopisne zbirke, ili uopšte, da se prikaže Cetinjski manastir kao istinski rasadnik srpske kulture i srpske pismenosti od samog osnivanja manastira do dana današnjeg. Manastir koji je bio normalno sjedište Mitropolije. Ja sam sve te sugestije prihvatila i dugo sam radila, to su poslovi koji se dugo rade, ne mogu preko noći ako mislite temeljno nešto da završite, tako da sam eto, Bogu hvala, završila – kaže dr Martinović za Radio „Svetigora“ ističući zahvalnost svima koji su pomogli da ova knjiga ugleda svjetlost dana.

– Za sve to treba da zahvalim i pokojnom ocu Luki (Aniću) jer ja sam počela kao konzervator volonterski da radim u manastiru, da sve te rukopise imam pod rukom u tehničkom smislu – da ih zaštitim, a onda je on meni jednom prilikom rekao: ”Pa kad ih već štitiš zašto ih ne pročitaš?”. I tako sam počela. Imala sam kasnije i blagoslov Mitropolita Amfilohija, i njemu je to bilo značajno, i sad finiširala sam zahvaljujući Mitropolitu Joanikiju. Jednostavno, čovjek sam ne može ništa. Naravno, tu je i pomoć mentorke i arheografskog odjeljenja Narodne biblioteke Srbije, Viktora Savića – lektora. Ne možete sami. Morate imati neki tim za ovakav posao.

Zbirka rukopisnih knjiga i tumačenje zapisa svjedoči o tome koliko se i u teškim vremenima kroz koji je prolazio naš narod Srpska crkva brinula o kulturi i pismenosti.

– Kada se uđe u materiju, vidi se koliko je to bilo značajno za razvitak kulture u Crnoj Gori. To je ta naša kulturna baština. Pisana riječ, ne samo u Cetinjskom manastiru, sve crkve i manastiri u Crnoj Gori, koji su da kažemo dio Srpske crkve u cjelini, svi su oni bili na istom zadatku, istu misiju su imali u svim srpskim prostorima – širenje pismenosti i kulture, i kad uđete u tu materiju tek tada vidite koliko je ustvari pored svih nedaća, koliko je ta misija bila jaka i opstala. Vidite koliko je kultura bila važna i kultura pamćenja, sjećanja, da se zna ko ste i što ste, i da to nikad ne zaboravite.

U zbirci koja sadrži 85 knjiga nalaze se sve važne bogoslužbene knjige, ali i najznačajnija duhovna literatura toga vremena.

– Sama zbirka nije samo iz Cetinjskog manastira. Veći dio te zbirke, to mora da se kaže, je iz manastira Pive. U to vrijeme kada je formirana zbirka, 1885. godine, poslije oslobođenja, tadašnji knjaz Nikola Petrović je iz Pivskog manastira donio 51 knjigu. Trideset i četiri naslova koja je svojevremeno evidentirao Vuksan, prvi koji je nešto pisao o toj zbirci, i ja sam kroz zapise ustanovila da nije samo 34 nego je više od pola zbirke pivskih rukopisa, kojima se takođe treba posvetiti pažnja. Svi najljepši i da kažemo najznačajniji rukopisi za našu kulturu i pismenost su iz tog manastira. Oni su preneseni u Cetinjski manastir i tada sa postojećim rukopisima iz Cetinja i sa rukopisima koje je knjaz Nikola uzeo ili dobijao iz primorskih manastira formirana je ta zbirka od 84 rukopisa, to jest 85 koja je i dan danas sačuvana. To su rukopisi od 14. do kraja 18. vijeka. Ima i jedan rukopis koji je nastao u prvoj polovini 19. vijeka, manje značajan, ali opet je rukopis. Uglavnom su to knjige za bogoslužbene namjene: trebnici, molitvenici, Oktoih, Triod, Posni triod, Cvjetni, Sintagma Matije Vlastara, Ljestvica Jovana Ljestvičnika, Armatol, sve moguće sadržine koje su neophodne Crkvi. One su ne samo po sadržaju već i po ljepoti ukrasa takođe karakteristične. Imamo i jedan rukopis koji je iz škole Hristifora Račanina. Sve što je bilo na prostoru nekadašnjih srpskih zemalja zastupljeno je u ovoj zbirci knjiga i u Cetinjskom manastiru. Kasnije 1961. godine je iz Ostroga ovoj zbirci pridodat jedan jako značajan rukopis, a to je Mileševski panagirik ili Zlatoust. On je iz 14. vijeka. Pisan je na pergamentu. Nema nekih ukrasa, ali što se tiče srpske pismenosti jako je značajan za proučavanje, jer podržava staru tradiciju rukopisanja i ima dosta značaja za lingviste. Potom, Divoševo jevanđelje iz manastira Podvrh, takođe je u zbirci Cetinjskog manastira i takođe je pisano na pergamentu. Po ljepoti ukrasa je poslije Miroslavljevog jevanđelja jedno od najljepših i najreprezentativnijih rukopisa. Eto, koliko  je ta zbirka značajna i bogata i što se sve u manastiru čuva.

Knjiga je podijeljena na dva dijela. Dio koji se bavi proučavanjem istorijata i dio koji se odnosi na katalog zbirke. Martinović skreće pažnju na činjenicu da se prethodna istraživanja nisu bavila suštinski sadržajem spisa, već uglavnom njihovom iluminacijom i osnovni opisom, što govori o značaju njenog istraživanja koje se bavi upravo samom sadžinom rukopisa te važnim zapisima unutar njih.

– U tim rukopisima jedna dosta bitna stavka su zapisi ljudi priložnika, vladika iz toga vremena. Imate recimo rukopis u cetinjskoj zbirci koji je svojeručnim rukopisom zapisao vladika Romil 1559. godine. Vi znate znači  za vladiku Romila npr. koji se zapisao i koji je sam prepisao tu knjigu. Pa onda imate i druge koji su se u Pivi potpisivali. Savatije Sokolović potonji patrijarh recimo, koji je i priložio, ima zapis u jednom rukopisu njegovom šta je sve priložio prilikom osnivanja manastira Pive. To su jako bitni zapisi za proučavanje istorije. Čak i da se zna ko je sve prolazio tuda, ko je svraćao, čak i za neke istorijske događaje. Nekad su nam ti zapisi jedini ostali da znate ko je postojao tu, kad je to bilo, zapis i recimo o tome kad je crkva podignuta. Zbog toga je jako bilo bitno izvući te zapise. Vuksan je svojevremeno izvukao, ali ovo je sada detaljnije bilo novo čitanje i ako je negdje bila neka greška treba je popraviti jer svi griješimo. Čak je i Petar Momirović koji je recimo tu knjigu zadnju sa Ljupkom Vasiljev radio pa je napisao: ”Jednog dana kad bude bolja tehnologija, ovaj rukopis treba neko da uzme pa da se naprave fotografije, da se to može i vidjeti”. Ja sam dakle u tom drugom dijelu izvukla te sadržaje i zapise.

Cio razgovor Olivere Balaban sa dr Milenom Martinović možete poslušati na  Radio „Svetigora“.