Branko Đurić je čuvar tradicije i sećanja na vredne domaćine koji su obrađivali zemlju, sadili vinograde, voćnjake i maslinjake

Od našeg dopisnika

Podgorica – Kolevka srpstva, Sveta gora na peni od mora, prostrano Grbaljsko polje i Grbljani su kamen temeljac srpske misli, jezika, pisma i vere pravoslavne koja je unedrila 69 crkava i tri manastira. S obe strane grbljanskog prevoja, od magistrale koja vodi od Budve ka Herceg Novom, pa preko brda do morske obale, nižu se crkve, jedna za drugom, međaši vere, svedoci naroda, kroz vekove...

Pokraj magistrale, u mestu Kovači, Luštva Grbaljska, uzdiže se Brankova kula, sva od kamena isklesanog rukom ovog vrednog neimara, koji i sada kleše kamen, pravi figure, kao i one od maslinovog drveta, ali i razne oblike vaza u kojima pohranjuje masline i druge plemenite biljke. Samo smo možda mogli ovako početi priču o osamdesetpetogodišnjem Branku Đuriću, čoveku koji je sa svojom vrednom porodicom ugostio stotine uglednika iz Crne Gore, Srbije, Rusije, celog sveta... Takođe i neimara i dobitnika Novembarske nagrade grada Kotora za najboljeg, najuzornijeg poljoprivrednog proizvođača, koja je sada samo uspomena na vremena kada je Grbaljsko polje u značajnoj meri bilo žitnica obližnjeg Bokokotorskog zaliva.

Kao neprolazni spomen na taj stari Grbalj, Branko je na zidu sobe isklesane od ljutog kamena izradio dva velika mozaika koja svedoče o mestu u kom su bili čuveni vinogradi, ali i da naslednici znaju svaki puteljak u Grbaljskoj šumi do pravoslavnih svetinja.

Sagovornik „Politike” sa setom priča o vremenima kada su njegovi seljani bili uzorni domaćini koji su obrađivali zemlju, sadili vinograde, voćnjake i maslinjake i kada je svaki čovek imao obavezu, kako kaže, „da potomstvu ostavi makar imanje koje je nasledio ako ne može da ga oplemeni i proširi”.

„Odavno nije tako, jer je po Grbalj najpogubniji bio takozvani socijalistički preobražaj sela. Hvalili smo se da smo iselili sela u gradove. Pokazalo se da smo od dobrih i vrednih seljaka napravili loše građane”, konstatuje Branko.

U prelepom zdanju, spomen-sobi sa oko pedeset kvadrata, satkanoj od ručno klesanog kamena Brankovim rukama, uz mozaike nalaze se i brojne ikone, dok se sa dva zida „dozivaju i razgovaraju” Njegoš i Karađorđe. Naš krepki domaćin posebno je ponosan što je u dvorištu sagradio kamenu fontanu, odnosno ne baš malu kopiju mosta na Drini.

„Inspirisao me je roman ’Na Drini ćuprija’, koji sam pročitao nekoliko puta. Evo sada i Grbalj ima svoju ćupriju”, kaže nam Branko.

Naš sagovornik prati i savremena zbivanja u svetu, pa nam s posebnim oprezom govori da je „mir na našoj planeti na velikom iskušenju, možda najvećem od Drugog svetskog rata”.

„Države NATO-a zaboravljaju da je ruski narod u dva rata, od najstrašnijih osvajača Napoleona i Hitlera, branio sebe i Evropu i da je na oltaru slobode poginulo 20 miliona Rusa. Toliku žrtvu bi trebao ceo svet da poštuje”, smatra Branko.

Nije trebalo, kaže, da ranija vlast Crne Gore okrene leđa Rusiji i zaboravi reči kletve Svetog Petra Cetinjskog: „Ako bi se koi iz vas Cernogoracah i Berđanah našao da pomisli otstupiti od pokroviteljstva i nada na jednorodnu i jedinovjernu nama Rusiju, da Bog da jakij te od njega živoga meso odpadalo i svako dobro vremenito i vječno otstupilo.”

Branko se s tugom priseća krvavog Uskrsa 1944. godine, kada su Amerikanci i Englezi bombardovali Beograd i Podgoricu, ali i agresije NATO-a na tadašnju SR Jugoslaviju.

Pita se: „Hoće li neko iz te ubilačke alijanse kleknuti i zatražiti oprost od srpskog naroda, kao što je to 1971. godine uradio nemački kancelar Vili Brant pred spomenikom žrtvama fašizma u Varšavi?” Dodaje: „Znam, godine su me naučile, narod ume da prašta, ali nikada ne zaboravlja.”

Branko Đurić pokraj svoje fontane (Foto N. Đurić)

 (Politika)