Njegovo visokopreosveštenstvo Mitropolit čerkaski i kanivski Ukrajinske pravoslavne crkve g. Teodosije dao je ekskluzivni intervju za crkvenu novinsku agenciju Romfea. gr. nekoliko dana nakon što su ga pretukli članovi „Pravoslavne crkve Ukrajine“ dok su otimali Sabornu crkvu Svetog arhangela Mihaila u gradu Čerkasi.  Vladika Teodosije u intervjuu odgovara na pitanja o situaciji u Ukrajini, o autokefalnosti, otmici crkava i prebijanju sveštenih lica i vernika, a obraća se i Njegovoj svetosti vaseljenskom Patrijarhu Vartolomeju.

Integralni tekst intervju Njegovog visokopreosveštenstva

– Vaše visokopreosveštenstvo, ne mogu a da Vas ne pitam pre svega o Vašem zdravstvenom stanju nakon što su Vas žestoko pretukli pripadnici autokefalne crkve Ukrajine…

Poštovani gospodine Poligeni, hvala Vam na pitanju. Sada se osećam mnogo bolje. Prvo sam, posle potresa mozga i opekotina očiju i kože, na zahtev lekara morao neko vreme da budem prikovan za krevet. Ali sada sam se, hvala Bogu, skoro potpuno oporavio. Zahvalan sam Bogu što sam tog dana uspeo proći samo sa potresom mozga. Na kraju krajeva, prema poznatim kriminolozima koji su proučavali snimak napada, svrha udaranja motkom po mojoj glavi od strane predstavnika „Pravoslavne crkve Ukrajine“ bilo je namerno ubistvo. Samo je jaki monaški „klobuk“ ublažio do potresa mozga od udarca. 

– Recite mi, kako ste doživeli i preživeli ove tragične događaje u Sabornoj crkvi  Svetog Mihaila? Kako smo uopšte došli do ove tačke 2024. godine kada pred našim očima mitropolit postaje žrtva brutalnog prebijanja?

– Iskreno ću vam reći, gospodine Poligeni, da još uvek nismo u potpunosti doživeli ove događaje. Do sada nam se svima čini da to nije moglo da se desi u savremenom svetu, u XXI veku… Pogotovo od strane ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima. Ali desilo se. Ovde čak i ne govorimo o totalnom kršenju ustavnih prava naših vernika – građana Ukrajine. I čak nije reč o brutalnom kršenju neprikosnovenog prava privatne svojine. Uostalom, do sada su i čerkaska Saborna crkva (najveća pravoslavna crkva u Ukrajini) i kompleks zgrada eparhijske uprave sa svim svojim sadržajima privatna svojina naše eparhije kao pravnog lica sa pripadajućim imovinskim dokumentima. Imamo i „Državni akt o zemljištu“ i za zemljište ispod našeg crkvenog kompleksa. To čak i nije poenta.

Ono što nas je najviše šokiralo i užasnulo jeste bes i mržnja, nečovečnost kojom su predstavnici takozvane „Ukrajinske pravoslavne crkve“ tukli ne samo mene, već i naše sveštenike, monahinje i mirjane. Uz brutalne krike, ljudi iz PCU su vernicima lomili ruke, noge i rebra, bacali ih na zemlju i tukli nogama, delovima stazidija, pa čak i crkvenim barjacima. Sveštenicima su izbijali zube i pucali na vernike iz traumatskog oružja pravo u hramu Božjem i trovali ih suzavcem. Ovo je bilo propraćeno nepristojnim psovkama i uzvicima bogohuljenja. Sve ovo je snimljeno kamerama za video nadzor. Ovi događaji su gurnuli u šok i užas ne samo stanovnike Čerkasa, već i mnoge ljude u Ukrajini i širom sveta.

U ovoj pljački kao organizator direktno je učestvovalo takozvano „sveštenstvo“ „Pravoslavne crkve Ukrajine“. A njihov vođa u Čerkasima, „mitropolit“ PCU, Ivan Jaremenko, odmah posle  nasilne otimačine, pozirao je za javnost u mojoj kancelariji, lično pljačkajući moju biblioteku. To je uradio bez imalo stida, a potom je svoj video postavio na internet. Sada ovaj Jaremenko „služi“ u osvojenoj Sabornoj crkvi, koristeći odeždu našeg sveštenstva, moje lične žezlove, dikire i trikire, crkveni pribor.

Uglavnom, „PCU“ je još jednom pokazala svoje pravo lice celom svetu. Ovde nema ni nagoveštaja hrišćanstva ili pravoslavlja.

 – Kakva je trenutna crkvena situacija u Ukrajini?

– Situacija je veoma teška, gospodine Poligeni. Državne vlasti su, koristeći svoje specijalne službe, kao i takozvana „Pravoslavna crkva Ukrajine“, koja je u potpunosti pod kontrolom političkog režima, izvršila pravi progon Ukrajinske pravoslavne crkve.

On je sličan progonima koji su se dešavali u vreme  sovjetskog perioda naše istorije. Sveštenstvo se tuče i hapsi, crkve oduzimaju u korist „PCU“, nakon čega vernici prestaju da idu u njih. I sami vernici su često proganjani na poslu, a njihovoj deci se rugaju u školama. Neke crkve naše Crkve se čak uništavaju (u Kijevu i Lavovu), dok su druge u opasnosti da budu likvidirane.

Sve se to radi uz odobrenje i uz direktno učešće „Pravoslavne crkve Ukrajine“, koja je verni sluga aktuelne vlasti i korisnik od progona naše Crkve. Situacija skoro sto posto ponavlja događaje od pre sto godina, kada je „Crvena crkva“ obnovljenaca, po nalogu boljševičke vlasti, pomagala Sovjetima pri uništavatnju istinske  Crkve.

Nažalost, gospodine Poligeni, mi sada živimo u takvim uslovima u Ukrajini. Međutim, situacija nije ista u svim oblastima  zemlje: na nekim mestima je bolja, u drugima lošija.

 – Da li je bilo, na kraju krajeva, neke koristi od davanja autokefalnosti?

– Ne možemo pričati o koristi, nema je. Možemo govoriti samo o kolosalnoj šteti. Tomos iz 2019. godine uneo je more suza, tuge, krvi i stradanja vernika u crkveni život Ukrajine.

Potezom jednog pera u soslovije svetskog Pravoslavlja lansirano je pravo čudovište – takozvana „Pravoslavna crkva Ukrajine“, koja sa hrišćanstvom ima vrlo malo zajedničkog – samo spoljašnja školjka, spoljašnji obrisi.

Ovo možda zvuči grubo, ali posle događaja u Čerkasima mislim da imam moralno pravo da stvari nazivam pravim imenom. Ovaj monstrum sada pokušava da uništi Pravoslavnu crkvu u našoj zemlji. Ljut je i nemilosrdan, koristi sve alate državne mašine, ne ustežući se ni od čega.

Ali najgore je, gospodine Poligeni, što se sve to krije iza crkvenih odeždi i Tomosa o autokefalnosti 2019, a ovo je strašno! I ovaj užas se ne može zanemariti, jer je duhovna infekcija! Obavivši svoj posao u Ukrajini, ona će početi da uništava sveukupnu našu pravoslavnu porodicu – ustrojstvo vaseljenskog pravoslavlja. I već je počelo. To se ne može dozvoliti, jer smo svi mi, pravoslavni arhijereji sveta, odgovorni pred Bogom za istorijsku sudbinu Svete pravoslavne crkve!

– Šta biste poručili onim predstojateljima i arhijerejima pravoslavnih Crkava koji nisu imali prilike da iskuse ono što vi sada doživljavate u Ukrajini?

– Znajući da stotine hiljada pravoslavnih vernika iz celog sveta, uključujući predstojatelje pomesnih pravoslavnih Crkava, arhijereje, sveštenstvo, monaštvo i mirjane. čitaju crkvenu novinsku agenciju Romfea. gr, sa bolom ću izneti svoje skromno mišljenje o situaciji koja se odvija  danas u Ukrajini i  u Pravoslavlju širom sveta, kao i o načinima njenog mogućeg razrešenja.

Obraćajući se Njegovoj svetosti Patrijarhu carigradskom Vartolomeju, zamolio bih Njegovu svetost da prihvati moje reči bez gorčine i negodovanja. Ni u kom slučaju ne želim da iskažem nepoštovanje njegovog visokog ranga i autoriteta u pravoslavnom svetu. Molim ga da prihvati moje reči, kao što je čovek Božji Valam prihvatio reči izgovorene kroz usta nerazumne magarce.

„Vaše svjatjejšestvo, na žalost, desilo se da ste napravili veliku grešku u Ukrajini!

Pogrešili ste u svojim odlukama, kao što svako može pogrešiti, čak i onaj koji je od Boga obdaren visokim činom i bogatim iskustvom. Plodove ovih grešaka ubiru danas ne samo vernici Ukrajine, već i čitav pravoslavni svet koji je na ivici raskola sličnog raskolu iz 1054. godine. Ukrajinski raskolnici se ni pod kojim uslovima ne smeju puštati u ogradu Crkve bez pokajanja i potonjih legalnih hirotonija. Sasvim je izvesno da značajan deo pravoslavnih arhijereja celog sveta nikada, ni sada ni ubuduće, neće prihvatiti ove ljude i njihove sledbenike kao legitimne episkope. Ako neko misli drugačije, onda se ozbiljno vara!

Kobna greška bio je i pokušaj kanonskog razbijanja duhovnog Tela Crkve još od Krštenja Svetog kneza Vladimira, odnosno Ruske pravoslavne crkve, formalno „lišavanjem snage” 300 godina starog dokumenta. Papir je mrtav i bez duše; dok je telo Crkve živo, pa i kada pokušaju da ga pocepaju, krv teče.

Sada svi moramo nekako da rešimo ove veoma bolne probleme. I potrebno je da ih naše generacije rešavaju, a ne da ovaj težak zadatak ostavimo potomcima. Na kraju krajeva, što ovaj bolni status kvo bude više okoštao, to će Gordijev čvor u Pravoslavlju postati čvršći.

Epicentar svepravoslavnog crkvenog sukoba sada je u Ukrajini. Ovde danas postoje vojna dejstava i krvavi progoni Crkve su pokrenuti. Dakle, ovaj problem se ne može adekvatno rešiti dok se ovi tragični događaji ne okončaju. Tek posle završetka rata u Ukrajini, nakon oslobođenja naše Crkve od jarma državne represije, episkopi, sveštenstvo i monaštvo Ukrajine moći će slobodno da iznesu svoje mišljenje i iznesu svoj stav o kanonskim pitanjima postojanja Crkve u Ukrajini.

Danas se za jedno neslaganje, za jedan pomen duhovnog i istorijskog srodstva ukrajinskih vernika sa Ruskom pravoslavnom crkvom može izgubiti ne samo crkvena imovina, već i sloboda, zdravlje, a ponekad i sam život. U takvim uslovima represije, rešavanje ukrajinske crkvene dileme bilo bi ravno marodestvu tokom rata. Što se, generalno, sada i dešava.

Ne isključujem da će za rešavanje tako složenog i bolnog problema kao što je „Pravoslavna crkva Ukrajine“ biti potrebno bratsko mišljenje drugih pomesnih pravoslavnih ckava – bilo u vidu konsenzusa na sastanku delegacija svih opštepriznatih pomesnih pravoslavnih Crlava, ili čak na zasedanju Svepravoslavnog sabora, čije odredbe moraju nužno odgovarati odredbama  drevnih Svetih sabora.

Suštinski je važno da se na takvom Savetovanju ili Saboru, od samog početka, isključi prisustvo crkvenih grupa čije apostolsko prejemstvo ne priznaje bar jedna od opštepriznatih pomesnih pravoslavnih Crkava. Takođe, sve odluke se moraju donositi isključivo u okviru svetih kanona i pravila Svete pravoslavne crkve i uz poštovanje istorijski utvrđenih prostora pomesnih Crkava.

Danas, u već postojećim nepovoljnim okolnostima, najbezbolniji i najprihvatljiviji scenario za okončanje kanonske nesloge među Crkvama mogla bi biti privremena suspenzija od strane Vašeg svjatejšestva Tomosa koji ste izdali za „PCU“, kao i opšti moratorijum na sasluživanje i umešanost pravoslavnog sveštenstva u ovu versku strukturu (PCU).  Ovo bi moglo ne samo da ublaži napetost između pomesnih Crkava, već bi nam pomoglo da se svi vratimo evharistijskom zajedništvu među sobom –  zalogu mira i jednodušnosti. Time bi bila sprečena dalje širenje raskola svetskog Pravoslavlja, a bar malo usporen progon hrišćana u Ukrajini danas.

Ovo je u Vašoj moći i u Vašoj nadležnosti, Vaša svetosti.

U isto vreme, problem same „PCU“ i sve što je u vezi sa ovim problemom moglo bi se rešiti posle okončanja  rata u Ukrajini na osnovu kanonskih pravila Svete pravoslavne crkve, kako je prethodno  rečeno.“

Takođe, u okviru ovog intervjua, obraćajući se pravoslavnim arhijerejima iz mnogih zemalja, pre svega želim da Vam zahvalim na molitvama i rečima podrške koje ste uputili skromnoj čerkaskoj pastvi i meni lično posle tragičnih događaja od 17. oktobra.

Bilo je mnogo ovakvih reči okrepljenja i utehe iz celog pravoslavnog sveta.

Svaka Vaša podrška, bilo javna, bilo u ličnoj prepisci i telefonskim razgovorima, bila nam je izuzetno dragocena! U toj Vašoj podršci Gospod mi je dao jasan osećaj za sabornost i univerzalnost naše Svete pravoslavne crkve širom sveta! Zauzvrat, molim Vas, svetitelji Hristovi, u ime sveg stradalnog pravoslavnog naroda Ukrajine: ne zaboravite našu Crkvu u svojim molitvama! Ovde ne gubimo nadu da će naši vernici zastupništvom Presvete Bogorodice moći dostojno da prođu ovaj težak životni ispit.

– U zaključku, Vaše visokopreosveštenstvo, želeo bih da pitam. u kojoj je fazi krivično gonjenje protiv Vas?

– Protiv mene je trenutno pokrenuto pet krivičnih predmeta, četiri suđenja su u toku u različitim sudovima u gradovima Čerkasiju i Kijevu.

Svi ovi progoni, dragi gospodine Poligeni, izvode se protiv mene zbog moje verbalne odbrane Ukrajinske pravoslavne crkve, u šta spadaju i zvanični intervjui na nacionalnim televizijskim kanalima Ukrajine u poslednjih deset godina.

U ovim sudovima, sve „žrtve“ su „sveštenici“ „Pravoslavne crkve Ukrajine“, koji su pisali i pišu prijave protiv mene tajnoj obaveštajnoj službi Ukrajine (SBU). Posle zauzimanja crkava u mojoj eparhiji, upravo ovi doušnici, „sveštenstvo“ „PCU“, postaju novi „vlasnici“ zaplenjenih crkava. Ovaj „mehanizam“ funkcioniše uz pomoć specijalnih službi.

U kućnom sam pritvoru oko dve godine, većinu vremena sam bio u 24-časovnom, sada sam u noćnom pritvoru. SBU je tri puta pokušavala da me privede i stavi u istražni zatvor, ali, srećom, sudovi to nisu dozvolili, ostavljajući me u kućnom pritvoru.

Trenutno se ovim sudskim istragama ne nazire kraj. Ali verujem da Gospod sve to dopušta na korist moje duše.

Hvala Bogu na svemu!

Prevod priredio Ivan Lubenko

Izvor: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/66568-romfea-gr