Učitelju premudrosti, Davaoče razuma, Izobličitelju nemudrih i Zaštitniče nemoćnih, utvrdi i urazumi srce moje Vladiko. Ti mi daješ reči premudrosti, Reči očeva: Ne zabrani ustima mojim da Te zovu: Milostivi, smiluj se na mene palog. (kondak)

Poslednja pripremna nedelja pred Veliki post posvećena je spomenu na Izgnanje Adamovo. U himnografiji ove nedelje spominje se grehopad naših praroditelja Adama i Eve, čime se pojašnjava neophodnost podviga posta. Adam i Eva, nisu održali prvi post, i pali kroz neuzdržanje i neposlušnost, a mi sada kroz dobrovoljno primanje podviga uzdržanja i poslušnosti Crkvi, na sebe možemo da se podignemo i povratimo rajsko blaženstvo koje su oni izgubili. Na Liturgiji se čita Evanđelje koje nam sugeriše da opraštamo sagrešenja bližnjima i da postimo ne samo da drugi vide nego našeg očišćenja radi. Četvrta i krajnja stepenica naše pripreme jeste praštanje. Evanđelja nam jasno kazuje, da ako ne oprostimo jedni drugima sagrešenja, neće ni nama oprostiti Gospod sagrešenja naša. Takođe, u molitvu Gospodnjoj mi se molimo da Gospod nama oprosti kao što mi opraštamo drugima.

Otac Aleksandar Šmeman o značaju praštanja govori: „Oprostiti drugome, primiti oproštaj od drugoga! To je pravi povratak od otuđenosti ka jedinstvu, od mržnje ka ljubavi, od razdeljenosti ka sjedinjenju. Jer oprostiti drugome uopšte nije jednostavno. Često govorimo o tome da više „ni ne obraćamo pažnju” na nedostatke drugih ljudi – i još gore – da smo ,,digli ruke od drugih ljudi”. Pa zar to nije ravnodušnost, zar to nije prezrenje i zar to nije cinizam? Da oprosti drugome i primi oproštaj od drugoga može samo onaj ko je svim svojim bićem osetio i shvatio sav užas odsustva ljubavi u svetu, svu bezdanu tugu čovekove samoće na koju je čovek osudio sebe svojim sebeljubljem i svojom gordošću. Sve to u sebi sadrži molitva koju Crkva na nedelju praštanja upućuje Bogu: „Ne odvrati lica Svoga od mene, jer tugujem…”. (iz knjige Tajne praznika)

Ove nedelje Crkva nas podseća i na sve svetle primere ugodnika Božjih koji su postu i podvigu prosijali, kako bi i mi sledili njihov primer. Bogosluženje se prilagođava temetici praštanja kao krajnjem stepeniku naše spremnosti za početak posnog putešestvija.

Blagodarimo Ti Hriste Bože naš, što si nam sadašnje vreme posta upravio na spasenje, i za kratko vreme naše najveće duhovne rane vešto izlečio i svukao sa nas mnoštvo grehova.

Mi ti se molimo, sveblagi, udalji od nas, u vreme posta , svako farisejsko licemerje i judejsku oporost. Odagnaj (od nas) preuznošenje zbog uzdržanja i ukloni svako zabranjeno delo, reč i pomisao. Ispuni nas Duhom Svetim, svetlošću i istinom koju si zakonopoložio . Učvrsti nas u borbi protiv strasti; ukrepi nas u ratu protiv greha. Pripremi nas za uzdržavanje od hrane i udaljavanje od zlih delâ da bismo sledili za Tobom, Koji si nam preko posta pokazao pobedu nad đavolom, i bili pričasnici smrti i vaskrsenja, i naslađivali se u večnom životu koji si pripremio gladnima i žednima Tvoje pravde.

Rod naš, postom i verom u Tebe, osnaži u borbi protiv svakog neprijatelja .

Jer si Ti Bog naš i Spasitelj, i Tebi priliči slava, sa bespočetnim Ocem i presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin

(Zaamvona molitva Nedelje praštanja)

U svim našim hramovima u nedelju siropusnu uveče služi se takozvano praščalno večernje, koje u svom poretku sadrži i neke osobenosti. Do večernjeg vhoda večernje je uobičajeno, a nakon molitve Svjete tihij poje se veliki velikoposni prokimen koji ćemo naizmenično sa još jednim velikim velikoposnim prokimnom, pojati za vreme Svete četrdesetnice, takođe na nedeljnom večernjem. Za vreme pojanja ovog prokimena prezviter sa sebe skida svečane odežde i na sebe stavlja purpurni ili ljubičasti epitrahilj i poredak večernjeg od ovog momenta dobija velikoposni karakter, što znači da smo bogoslužbeno već zakoračili u veliki i sveti period Svete četrdesetnice. Na kraju bogosluženja jedni od drugih tražimo oproštaj i jedni drugi opraštamo, kako bi potpuno pripremljeni i izmireni sa svima stupili na put podviga.

Arhiepiskop Averkije (Taušev) pominje jednu lepu manastirsku praksu:  U Svetoj zemlji mnogi podvižnici su posle praščalnog večernjeg odlazili da čitav Veliki post provedu u pustinji, a u svoj manastir bi se vratili tek za Lazarevu subotu. Mnogi ne bi ni doživeli povratak. Upravo radi takvih bilo je prihvaćeno da se prilikom ovog dirljivog obreda međusobnog praštanja pevaju stihire Pashe: „Da voskresnet Bog“ i „Pasha Svjaščenaja nam dnjes pokazasja“. Pevanje ovih pesama i dalje je uobičajeno u mnogim manastirima. Ono bodri slabost ljudi, koji kao da strahuju pred dugim danima strogog posta, i dovodi nas do same granice svetlog slavlja praznika Vaskrsenja Hristovog.

Posno proleće je došlo! Cvet pokajanja;

Očistimo se braćo i sestre od svih zala,

Vapijući darodavcu svetlosti, Slava ti Čovekopljubče!Počnimo radosno vreme posta,

Pripremivši se za duhovne podvige. Očistimo dušu,

Očistimo telo. Uzdržavajmo se kako od hrane

tako i od svih strasti, naslađujući se vrlinama duha,

da bi se, usavršavajući se u njima sa ljubavlju, svi udostojili da u duhovnoj radosti vidimo najčasnije stradanje Hrista Boga i Sveto Vaskrsenje Njegovo!

(Stihire na Gospodi vozvah nedeljno večernje siropusne nedelje)

Izvor: SPC