„Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.“ (Matej 3:2) – ovim pozivom počinje jevanđelska priča o ispunjenju Božijeg obećanja čovečanstvu o dolasku Spasitelja u svet. Poziv na pokajanje i delatno pokajanje osnova su duhovnog života hrišćanina.

Kroz tajne Krštenja, Miropomazanja i Pričešća čovek je u stanju da primi duhovne darove i tako se približi visokom prizivu hrišćanina. Ove Tajne su jedinstven put za svakog hrišćanina, čiji je početak krštenje. Kroz njega se verniku opraštaju gresi i to su vode iz kojih ulazimo u Carstvo blagodati Božije. Kroz Miropomazanje Crkva nam daje snagu za duhovni rast. Ovaj put je krunisan, budući njegovim ciljem i njegovim smislom, tajnom Pričešća kao Izvora života u Hristu. Bez učešća u Božanskoj Trpezi nemoguć je duhovni život i nemoguća je Crkva kao Telo Hristovo, po rečima Apostola: „A vi ste tijelo Hristovo, i udovi ponaosob.“ (1. Kor. 12, 27). Međutim, nakon čišćenja u krstionici, čovek ostaje veoma sklon grehu i nastavlja da greši delom, rečju i mišlju. Zato nam Hristos ostavlja Pokajanje kao priliku da iscelimo svoju slabost i održimo živu vezu sa Bogom. Nisu uzalud sveti Oci tajnu pokajanja nazivali drugim krštenjem.Tajnom pokajanja, kako potvrđuju Oci i Učitelji Crkve, silom Duha Svetoga, pokajani hrišćanin dobija oproštenje svih grehova koje je učinio posle krštenja, postajući nevin, kao posle krsnih voda. Tajnom pokajanja čovek se ponovo približava Carstvu Božijem, koje se gubi gresima učinjenim posle Krštenja. U pravoslavnom pogledu na svet od velikog je značaja pojam „greha“, koji se ne shvata kao apstraktan pojam, već kao temeljni prelom u srcu čoveka i istinska bolest njegove duše. U obredu Tajne pokajanja čitamo: „…došao si u bolnicu, da ne odeš neisceljen“ (Trebnik, nastavak ispovesti). Dakle, svrha Tajne pokajanja je da leči dušu, da je vrati u prvobitno stanje, ali ne da sudi, kao u zapadnoj hrišćanskoj tradiciji. O tome govori i Sveti Jovan Zlatoust, smatrajući pokajanje isceljenjem i primanjem oproštenja grehova, a ne kaznom.Koja je sila pokajanja, po svetom Jovanu Zlatoustom? Prvo, morate biti svesni svojih grehova i iskreno ih ispovedati. Drugo, pokajanje se sastoji od smirenja. Ako ispovediš svoje grehe kako treba, tvoja duša će se poniziti, jer savest, mučeći dušu, čini je smirenom. Posle smirenja, potrebne su nam neprestane molitve i tuga za naše grehe. Posle intenzivnih molitava neophodna je veliko milosrđe, jer ono posebno čini jakim isceljenje pokajanja.U tajni pokajanja greh se uništava i, takoreći, prestaje da postoji u čoveku, ali ostaje grešna sklonost, zbog čega je čoveku neprestano potrebna tajna pokajanja. Sagrešivši, čovek se udaljava od istine Božije i u tajni pokajanja se opravdava i osvećuje blagodaću Hristovom. Ali vredi napomenuti da grešna dela koja smo počinili ostaju u nama kao sećanje, kao ožiljci na telu duše i nastavljaju da utiču na nas. Štaviše, treba zapamtiti značaj grešnih dela. Neki gresi lako nestaju u zaboravu, ali smo za neke postupke odgovorni mi, jer imaju značajne posledice i utiču na našu okolinu. Postoje gresi čije negativne posledice još dugo treba da ispravljamo, zbog čega je neophodno stalno učestvovanje u tajni pokajanja, posebno zastarelim grešnicima.Plodovima pokajanja oživljava se ljudska duša i obnavlja veza između nje i Boga. Pokajanje je, u izvesnom smislu, „žaljenje za izgubljenom ljubavlju“, rekao je vladika Atanasije Jevtić. U Pokajanju postoji aktivno premošćivanje jaza između čoveka i Božije tvorevine. Naravno, u Tajni pokajanja je veoma važna uloga duhovnika, jer se pastir trudi da verujućem grešniku otvori „vrata pokajanja, izlaz na novi put života“ (arhimandrit Kiprijan Kern). Trudom duhovnog pastira moguće je pokajanog grešnika gurnuti ka budućem moralnom preobražaju i prevaspitavanju.Inače, treba napomenuti da je Tajna pokajanja onaj duhovni putokaz za sveštenika, koji ukazuje ko je on sam – pastir ili najamnik. Tokom ispovesti sveštenik ostvaruje ili aktuelizuje dar blagodati koji mu je dat u tajni hirotonije. Duševno stanje ispovednika i svo njegovo ponašanje moraju odgovarati visini i posebnosti ovog dara. Drugim rečima, sveštenik uvek mora da pamti Hristove reči „Vi ste svetlost svetu“ (Matej 5:14).
Pokajanje se u predanju Pravoslavne Crkve oduvek smatralo drugim krštenjem. Prorok David kliče: „Operi me dobro od bezakonja mog, i od greha mog očisti me.“ (Ps. 51:2). Hristos svoju besedu o spasenju počinje pozivom na pokajanje (videti: Matej 4,17). Apostol Petar poziva na pokajanje Jevreje sabrane na praznik Pedesetnice (videti: Dela Ap. 2, 38), čime, kao da povezuje svoju propoved i besedu svog Božanskog Učitelja duhovnom niti. Dakle, važnost i neophodnost tajne pokajanja očigledna je i iz iskustva Crkve i iz samog učenja Crkve o padu.jerej Antonij Rusakevič
prevod:  Sl. Aćimović
Izvor: Fondacija Prijatelj Božiji