Povodom 103. godišnjice od upokojenja kralja Petra I Karađorđevića, 16. avgusta 2024. godine, Njegovo visokopreosveštenstvo Mitropolit šumadijski g. Jovan je služio Svetu arhijerejsku liturgiju i parastos kralju Petru I u njegovoj zadužbini, Crkvi Svetog velikomučenika Georgija na Oplencu.

Mitropolitu su sasluživali protojerej-stavrofori Miladin Mihailović, Mića Ćirković, Dragoljub Rakić i Đorđe Radišić; protojereji Milan Savić i Ostoja Pešić; protonamesnici Slobodan Radivojević i Marko Stevanović; protođakon Ivan Gašić; i đakon Stevan Ilić.

Na Svetoj liturgiji molitveno su prisustvovali članovi kraljevske porodice, Njegovo kraljevsko visočanstvo prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa suprugom princezom Katarinom; princ Filip i princeza Danica; princ Mihailo i princeza Ljubica; kao i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja g. Nemanja Starović.

Lepoti bogosluženja doprinelo je pevačko društvo Srbski pravoslavni pojci iz Beograda.

U svojoj arhipastirskoj besedi okupljenom narodu Mitropolit Jovan se obratio rečima:

„Poštovani prestolonasledniče krune Karađorđević, dragi ministre, Vaša kraljevska visočanstva, draga braćo i sestre,

Sabrali smo se danas u ovoj predivnoj zadužbini našeg kralja Petra I, a o 103. godišnjici od njegovog upokojenja. Prvenstveno smo se sabrali da služimo Božanstvenu liturgiju, a ona se podjednako služi i za žive i za mrtve. Pred Bogom nema mrtvih. Da su naši preci, mrtvi u pravom smislu, zašto bismo se molili Bogu za njih. Zašto bismo činili parastose, molitve? Zašto bismo činili dobra dela za njihovo spasenje? Upravo, sama Liturgija nam govori da pred Bogom nema mrtvih, nego da su pred Bogom svi živi. Zato se Liturgija ne služi samo za nas ovde ili narod koji živi na planeti, već ona sabira prošlo i sadašnje vreme i sve pretače u večnost. Sve pretače u eshatologiju, sve pretače u ono pravo vreme koje dolazi posle ovog našeg vremena. Jer kako čitamo u Svetom pismu, tamo se kaže da ovo nije naša prava domovina, nego da nam je prava domovina ona gore, ali nam je data ova domovina i vreme da posvedočimo da smo narod Božji. Da smo narod pravoslavni. Da smo narod koji veruje u zagrobni život. Koji veruje u večni život. To nam je najbolje pokazao Gospod naš Isus Hristos kad je rekao: Ja sam Put, Istina i Život (Jn 14,6).

Braćo i sestre, Liturgija, kao što kazah, pretvara sve u večnost, a mi svi koji smo kršteni pozvani smo i upućeni na tu večnost. U toj večnosti danas prebiva naš Kralj Petar I. To Carstvo nebesko mi predokušamo sada služeći Božanstvenu liturgiju. Svaka Liturgija spušta nebo na zemlju, a zemlju uzdiže na nebo. Kad to znamo, treba da se zapitamo jesmo li spremni da pođemo na nebo? Mi ne određujemo ni vreme dolaska u ovaj svet, niti određujemo vreme kada ćemo poći sa ovoga sveta. Međutim, hrišćanski je da stražimo, kako piše u Svetom pismu, kada će Gospod doći. Traži od nas Gospod da budemo spremni. Bićemo spremni ako živimo u onom krštenskom životu, u čemu smo kršteni, a kršteni smo upravo u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Ako živimo tim krštenskim životom i ako tu Svetu tajnu krštenja zaista shvatimo kao Svetu tajnu, najveću Tajnu ili prvu Tajnu, imamo pravo da primimo i sve druge Svete tajne. Ali ako se samo ponosimo onim papirom krštenice, onda mi izigravamo tu Svetu tajnu.

Smisao našeg života jeste da živimo po Bogu i u Bogu. Da živimo sa Crkvom i da živimo jedni sa drugima. Sve to, dragi moji, Liturgija sabira. Zato bih ja hteo vašoj ljubavi da kažemo nekoliko rečenica o Svetoj liturgiji. Mi dolazimo na Liturgije. Tekstualno je i poznajemo, ali da li znamo suštinu Liturgije? Da li znamo šta je smisao Liturgije? Da li znamo koji je poziv na Liturgiju? Liturgija počinje onim rečima Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, što znači da je Božanska liturgija otkrovenje tog Carstva nebeskog. Ona nam otkriva i prošlost i sadašnjost i budućnost. Ona nam otkriva šta je na nebu. Ko je na nebu. Otkriva nam ko će biti na nebu zajedno sa Bogom Ocem, Bogom Sinom i Bogom Duhom Svetim. Ko će biti sa svetima u Carstvu nebeskome. Braćo i sestre, Liturgija je upravo ta projava Carstva nebeskoga i u isti mah i Tajna Hristovog dolaska. Zar mi u molitvi Oče Naš ne kažemo: da dođe Carstvo Tvoje? Ako ne dođe Carstvo nebesko, ako nije došao Hristos, ako Hristos ponovo ne dođe, onda je ovaj naš život promašen život. Onda, ako se ne trudimo za to Carstvo nebesko, zašto da budemo dobri? Nema Boga, onda mi je sve slobodno. Nemam stida onda mogu sve da radim. Zato naš narod lepo kaže: ko se Boga ne boji i ljudi ne stidi taj nema granice u svom životu.

Dakle, braćo i sestre, šta je to ustvari Carstvo Božje? Na ovo pitanje sam Gospod naš Isus Hristos odgovara i kaže: Carstvo Moje je upravo Moj dolazak. Ponovni dolazak među vas. On će doći. Prvi put je došao kao Spasitelj, da nas spase da nas izbavi, da nas iz nebića vrati u biće. Drugi put dolazi kao sudija, ali pravedni sudija. Pravednog sudiju prati pravedna Ljubav Božja. Ljubav Božja ne osuđuje. Bog ne osuđuje nas, nego mi sami sebe osuđujemo, zavisno od toga kako živimo, i šta u životu radimo. Zato, svi koji uzimaju učešća u Božanstvenoj liturgiji stupaju upravo ka Carstvu Nebeskom koje počinje i otkriva se i ovde i danas kroz Svetu liturgiju. Na sveštenikov poziv: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, narod verni odgovara – amin, što znači da potvrđuje ono što se izgovara i sve ono što se događa. Tako narod glasnim amin potvđuje Istinu, koja se iskazuje u ovom liturgijskom vozglasu. Narod se moli da okusi dobrotu toga Carstva Nebeskoga. Da bi osetili prisustvo Boga, mi treba da se molimo u miru, jer ako nemamo onog Božjeg mira u sebi, ne vredi nam se ni moliti. Onda nam Bog molitvu neće primiti. Zato mi u molitvi kažemo: U miru Gospodu se pomolimo. Znači, potreban nam je mir. Sa kim? Prvenstveno sa Bogom. Mir sa samim sobom. Mir jednih sa drugima, braćo i sestre. Jer Liturgija ne sabira samo mene i tebe, nego ceo hrišćanski, odnosno, krštenski rod ljudski. Budući da je čovek ikona Božja, to znači da je čovečija priroda stvorena kao mirna priroda, ne buntovna, mirna veza ljubavi kako sa Bogom tako i samim sobom i sa bližnjima, ne možemo da kažemo da volimo Boga, Njemu prilazimo, Njega hoćemo da zagrlimo, Njega hoćemo da poljubimo, a onoga pored sebe nećemo. To nije hrišćanski. Hrišćansko je da svakoga volimo, i prijatelja i neprijatelja i dobroga i lošega i nije naše da procenjujemo, ko je dobar, ko nije dobar. Ostavimo to pravdi Božjoj. Ostavimo to Bogu, a mi se zabavimo sami sobom. Ispitujmo sami sebe, jer dok se budemo ispitivali nećemo da zavirujemo u tog drugog čoveka. Ko je on, šta je on? Gledam da se ja spasem, a ako se ja spasem onda će se spasti i oni koji su pored mene. Ali ako ja propadam, propašće i oni. Čovek, to često govorim, sam ne pada, nego sa sobom vuče i one koji su oko njega. Ako hoćemo da vidimo kakav je čovek, samo pogledajmo sa kim se druži. Sve će nam biti jasno. Hoće li pošten sa nepoštenim da se druži? Nipošto. Hoće li grešnik sa pravednima da se druži? Neće. Zašto? Zato što ga peče njihova pravednost. Jer on nema te pravednosti u sebi i zato beži od pravednoga.

Braćo i sestre, mir koji je čovek prvobitno primio kao blagodatni dar od Boga, to je upravo onaj mir koji čovek ponovo prima živeći sa Bogom. Živeći vrlinskim životom, to je naš život, jer ništa drugo ne donosi mir našoj duši kao poznanje Boga i sticanje vrlina. Poznajte Boga, tako kaže Sveto pismo. Nama se Bog otkrio, onoliko koliko nam je potrebno za spasenje. Mi suštinu Božju ne možemo u potpunosti da znamo, ali znamo onoliko koliko nam je potrebno. To je ono što Sveti apostol Pavle kaže: Nemoj da skidaš zavesu pre vremena. Doći će vreme kada će se skinuti zavesa i ako si pravedno živeo otkriće se to šta je iza zavese. Sve ovo što rekoh znači da smo mi suštinski opredeljeni za mir. Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudimo dobra volja. Pa toga kada bi se sećali zar bi stvarali nemire? Zar bi pravili neprijatelja? Čovek kada nema mira u sebi, on i od dobrog čoveka pravi neprijatelja. Nemir mu ne da da se smiri. On hoće da stalno ratuje. Mi kada ratujemo treba da ratujemo sa samim sobom. Onako kako kaže Sveti Makarije Veliki: Uđi u svoje srce i tamo povedi rat protiv svoje gordosti, sujete, ega, protiv svoje male vere. Moramo se truditi da živimo u miru bez obzira na naše slabosti i na naše padove. Bez suštinskog našeg opredeljenja nije moguće uspostaviti harmoniju imeđu nas i Boga. Nije moguće uspostaviti harmoniju u sebi. Hrišćanski je da mir gradimo, braćo i sestre. Bog nas je stvorio da budemo graditelji, a ne rušitelji. Međutim, ako ne čeznemo da ostvarimo mir sa drugima i drugačijima, onda to otkriva da nismo u saglasju sa Bogom. Niko ne treba da ima dilemu da li smo mi ljudi mira. Važno je da vidimo da li poštujemo jedni druge. Moramo da osetimo jedni druge, da saosećamo jedni sa drugima. Dokle god ne osetimo drugoga kao sebe, neće ni nas Bog osetiti. Oprostite, možda je ovo prejako što govorim, ali upravo je tako. Bog na kraju krajeva ništa ne traži da mi prema Njemu više činimo, nego što treba da činimo jedni drugima. E, kada bi se toga držali. Kada bi se držali te Božje zapovesti: Što ne želiš sebi, nemoj činiti drugome. Zar bi bile ove nevolje koje snalaze i nas i ceo svet? Zar bi bilo svuda ratova između nas, ratova između naroda? Pa, ne bi. Niko ne želi rat, jer ako ga ne želiš, onda nemoj započinjati. Nemoj misliti da ćeš ratom rešiti probleme. Ratom se ne rešavaju problemi. Ratom se ne nalazi unutrašnji mir. Za tim svetim mirom mi treba da čeznemo. Za tim svetim mirom sa Bogom, sa sobom, jedni sa drugima, čeznuli su i naši sveti preci. Čeznuli su svetitelji Božji. Za tim svetim mirom čeznuo je i naš blažene uspomene kralj Petar I, i trudio se, koliko je to do njega bilo, da sa svima živi u miru. Imate divan primer kod našeg Svetog Save. Kad god su neke nevolje trebale da nasrnu na naš narod od strane nekog drugog naroda, naš Sveti Sava je išao kod tog poglavara i molio ga da ne ratujemo. Ko je slušao Svetog Savu bilo je dobro i onima koji su hteli da ratuju protiv nas, a bilo je dobro i nama. Ko nije hteo da posluša Svetog Savu, Sveti Sava bi rekao da je on učinio sve od sebe, a ostalo prepušta Bogu.

Braćo i sestre, kralj naš Petar I, kao pravoslavac, kao Srbin, trudio se da širi mir Božji. Bez mira Božjega, naš je mir lažan. Naš je mir od danas do sutra. Samo je jedino Božji mir od početka do večnosti.

Zato, braćo i sestre, neka nam Gospod pomogne da i mi imamo mir Božji u sebi. Da se mirimo sa sobom. Jer čovek je sam sebi najveći neprijatelj. Treba da se izmiriš sa svojim najvećim neprijateljem, a to je sa samim sobom, da bi mogao da vladaš mirom. Da, samo miran čovek, vlada mirom. Neka nam Gospod pomogne da taj mir širimo, kako bismo u miru proslavljali Svetu i Životvornu Trojicu Oca, Sina i Duha Svetoga. Bog vas blagoslovio!“

Izvor: https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/