Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija izgovorena, 3. avgusta 2024. godine, na Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u oružanoj akciji „Oluja“, nakon pomena koji je služio  na stadionu „Lagator“ u Loznici

U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Jednom rečju, braćo i sestre, okupili smo se da se Hristovim mirom ukrepimo i molitveno setimo nasilnog progona našeg naroda, nebivalog u Evropi, sa pradedovskih ognjišta na kojima su vekovima živeli širom Dalmacije, Like, Korduna, Banije i zapadne Slavonije.

Da se tim mirom suprotstavimo svakom nasilju, ratu i tzv. Oluji. Da i na ovoj, krvlju plaćenoj, blagoslovenoj grudi srpske zemlje potvrdimo svoju neodstupnu privrženost miru i slobodi. Da se setimo samo jedne u neizbrojivom nizu naših novijih narodnih Golgota. Da pokušamo da razumemo šta je genijalni Šantić hteo da stvaralački protumači i proročki nagovesti kad je, pre jednog stoleća, pevao nama o nama:

Mi put svoj znamo, put Bogočovjeka,
i silni, kao planinska rijeka,
svi ćemo poći preko oštra kama.
Sve tako dalje, tamo, do Golgote,
 i kad nam muške uzmete živote,
grobovi naši, boriće se s vama.

Zar Hristova Golgota nije temelj Njegovog i našeg Vaskrsenja iz mrtvih i nezaustavivog trijumfa života u nama!? Zar oštrica koplja koje je Njega probolo ne nalikuje oštrom kamu koji je nas rezao!? Zar nama oduzeti životi, mladosti, ljubavi i radosti nisu zalog naše nepobedivosti, besmrtovanja i večerašnjeg prizivanja mira na nas i među nas i na svakog čoveka!? Nije li najbolji dokaz za sve ovo činjenica da i danas kao mnogostradalni, ali dostojanstveni narod postojimo. Temeljiti vlastiti život i egzistenciju našeg naroda na Jevanđelju Hristovom znači imati rešenje i za sebe i za svoje bližnje. Samo tad može da se razume kako će se naši grobovi moći, ne samo boriti, nego i izboriti sa svakim protivnikom mira, mrziteljem sloge među ljudima i harmonije unutar tvorevine. Isključivo zbog toga,

Strah nam neće zalediti grudi!
Volovi trpe jaram, a ne ljudi
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Drugim rečima, nema tog ubojnog sredstva koje je jače od Hristovog mira u nama. Nema takvog progona i tiranije koji će nas osujetiti da se borimo za opstanak, slobodu i pun život. I to je ono što nam večeras poručuje naš Aleksa: da mir nema alternativu, da se slobodom ne sme i ne može trgovati. Zato i u progonima, i u stradanjima, i u smrtima ni po koju cenu ne odustajemo od života, od slobode i od mira.

Draga braćo i sestre, koji ste u ime svih nas poneli krst progona i stradanja u onome što se zove Oluja, iako ste bili prinuđeni da napustite rodnu grudu, Bog je dao, jer samo On to može dati, da dođete svojima i u svoju zemlju. Zato taj egzodus nije okidač za očaj, nego, naprotiv, podstrek za nadu i optimizam, za slobodni i stvaralački život, za doček naših dolazećih naraštaja, te silne planinske rijeke o kojoj Aleksa govori. Naš narod je nebrojeno puta kroz stradanje, žrtvu i smrt dosezao neotuđivo iskustvo slobode i života. Time je nepogrešivo pokazao da je ključ svih naših nedoumica Svetosavski program, a odbrana od svih naših pretnji Kosovski zavet. Eto iz kog razloga se neprestano vraćamo Hristu i Njegovom Jevanđelju mira, ali to ne znači ići unatrag, nego neodstupno osvajati stvarnost koja nam dolazi iz budućnosti i davati joj neotuđivi smisao i punoću. Zato hrišćani svoj život vide kao smisaon i sadržajan, jedino u svetlu Hristovih reči: Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi i kćeri Božji nazvati! Otud nije čudo što tragajući za višnjim mirom naš Sveti vladika Nikolaj peva:

Gde god mira tražim na ovome svetu,
svud nahodim nemir i teskobu duši…
Vasiona cela tesni je i guši…
Samo kad sam s Tobom (Hriste),
tad mi tesno nije,
tajna moga mira u Tebi se krije.

Samo kad upoznamo Hrista i kada se i pored slabosti koje imamo kao ljudi trudimo da živimo po njegovim zapovestima imaćemo nepogrešivo merilo vrednosti. Tek tada ćemo sve videti onakvim kakvo jeste i kakvo treba da bude. Samo kada nam je Njegova reč merilo i kriterijum možemo imati ispravno znanje o svemu i pravu slobodu, možemo imati zdrav stav u odnosu na sve. Kada verom i ljubavlju usvojimo Bogočoveka Hrista i Njegov zakon, znaćemo ko je čovek i šta je njegovo naznačenje, šta je zdrava zajednica, kakvi naši međusobni odnosi treba da budu, znaćemo šta je porodica, znaćemo šta su prioritet, jednom rečju razlikovaćemo ispravno od neispravnog, istinu od laži. Bez Njega kao temelja i kao smisla, bez Njega kao orijentira, sve će nam biti iskrivljeno i izvitopereno, i misao i reč i delo. Sve će, čak i kad je izraz dobre volje, biti promašaj. To su naši preci znali i tako su živeli. Oni su nam taj najvredniji nauk ostavili u zavetu koji se zove Svetosavlje. Zato i mi danas znamo put svoj, i da je jedino ono što nas može održati, put Bogočoveka. Ako se budemo držali tog puta, ima nade i za nas i za decu našu. Biće i snage. Daće Bog.

Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam! (Jn 14, 27). Ovim rečima, Gospod Isus Hristos, snaži i teši svoje učenike i apostole, ali i sve potonje sledbenike, među koje se i mi, večeras ovde sabrani, svrstavamo moleći se za naše postradale i tako odužujući najsvetiji dug koji imamo prema njima. Jer u molitvi njihova žrtva nikada neće biti ni obezvređena, ni zloupotrebljena. Urođena čežnja upravo za tim mirom Hristovim nas je sabrala da višnji mir i radost prizovemo u srca naša, u porodice naše, u komšiluk i otadžbinu našu, među nas, među sve zavađene i zaraćene pojedince, narode i države, na grobove naših izgnanika i nevinih stradalnika, na čitavu predivnu tvorevinu Božju.

Neka je večni pomen svoj našoj braći i sestrama nevino postradalima bilo gde i bilo kada, a posebno onima nedužno i nepravedno postradalima u vojno-policijskoj operaciji koju zovu Oluja. Večni pomen svoj našoj braći i sestrama, amin.

Izvor: SPC