Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 17. marta 2025. godine u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu pomen postradalima u Martovskom pogromu 2004. godine na Kosovu i Metohiji.

– Naš narod, braćo i sestre, naš narod je narod Hristov, naš narod je pravoslavan narod, naš narod veruje reči Božjoj. Naš narod je zapečaćen imenom Sina Božjeg, a to znači krstom. Krst je sila i znamenje našeg naroda. Krst je predukus tajne pobede, pobede Hristove nad najvećim našim neprijateljem, nad najvećim neprijateljem čitavog Hristovog roda, nad trojedinim neprijateljem: nad đavolom, grehom i smrću; i zato, kako je rekao veliki pesnik: Krst nositi nama je suđeno – istakao je Patrijarh Porfirije i podsetio:

– Postoje dve vrste nošenja ličnog krsta. Jedan način je da li čovek nosi krst samo svojim plećima i po svojoj pameti, po svojoj filosofiji, po svojim uvidima u sve ono što se zbiva u njemu i oko njega, da li nosi krst isključivo uzdajući se u sebe i u ljudsku snagu, ili nosi krst zato što zna da je krst Hristov i zato što je čuo reći Hristove: Uzmi krst svoj i pođi za mnom. Mi imamo ovaj drugi pristup za koji smo se opredelili jedanput za svagda od Svetog Save do naših dana i tako će biti u vekove i vekova. I zato znamo da, zbog toga što nosimo krst Hristov, tj. Njega radi nosimo krst, nosimo svoj život sa svim usponima i padovima, primajući sve što dolazi iz nas i van nas kao izraz promisla Božjeg. Zato što nosimo na taj način svoj krst, mi znamo da je to krst koji je Hristov i koji ima već u sebi, ali i u punoći i u večnosti, pobedu Hristovu, pobedu vaskrslog Hrista koji je pobedio svakog našeg neprijatelja.

– Istorija našeg naroda je i istorija našeg stradanja. Mogli bismo reći da svaki dan imamo kao svojevrsni jubilej, jubilej našeg stradanja. Nema dana koji nije obeležen stradanjem u našem narodu, a ovde smo se danas sabrali da se pomolimo Bogu za svu našu braću i sestre koji su postradali u Martovskom pogromu na Kosovu i Metohiji, da se pomolimo za njihove duše, ali istovremeno da se kolenopreklono iz dubine svog bića pomolimo Bogu da naš narod ostane i opstane na Kosovu i Metohiji, da bude ono što jeste. Istovremeno smo se sabrali da se pomolimo za mir među svim ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, da se pomolimo Bogu da otvori najdublju tačku srca svakog čoveka koji se tamo nalazi i sa koje može razumeti i videti svakog čoveka kao svoga bližnjega bez obzira kom narodu pripada i na koji način se moli Bogu. Sabrali smo se da se pomolimo Bogu za sve ljude koji žive na Kosovu i Metohiji da razumeju da je svaki čovek ikona Božja i da svako nezavisno od toga koje ime nosi postoji pored nas i pred nama da bismo mogli da se potvrdimo kao ljudi koji su čuli Hristovu zapovest, u kojoj se mogu sažeti sve ostale zapovesti, a to je zapovest o ljubavi čitavim svojim bićem prema Bogu i prema drugom čoveku kao prema samom sebi: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. To je princip života za koji je stvoren svaki čovek poručio je Svetejši Patrijarh g. Porfirije i naglasio:

– Sabrali smo se da, moleći se za sve koji su postradali u Martovskom pogromu na Kosovu i Metohiji, molimo Boga da nam se ne desi da umesto zapovesti Božje, koja glasi: Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe, ne počnemo da proglašavamo dijametralno drugačiji princip života, a to je: Mrzi bližnjeg svoga čitavim svojim bićem. Veoma je važno da to primimo u svoje duše, jer sile ovoga sveta i demonske sile hoće pošto-poto da nam relativizuju reč Božju i da kažu: Nemojte preterivati u tome da volite bližnjega svoga kao samoga sebe i da je vaš bližnji svaki čovek. Hoće da nam relativizuju tu reč Božju i da nas uvere da je ispravan način života da mrzimo drugoga, da mrzimo bližnjega. Molimo se dakle za pokoj svih onih koji su postradali u Martovskom pogromu i za mir na Kosovu i Metohiju. Molimo se da ljudi tamo vide jednih druge kao dar Božji, da razumeju da ne mogu jedni bez drugih i da su jedni drugima potrebni.

– Međutim, to što se molimo na ovaj način za ljude koje žive na Kosovu i Metohiji istovremeno jeste i naša molitva za svu našu braću i sestru gde god da žive, i ovde u Beogradu i širom Srbiji. Molimo se da svi razumemo, najpre mi – sveštenici, onda i svi ostali da smo jedni drugima potrebni i da je najveći dar i blagoslov Božji to što smo različiti, što smo svi neponovljivi, što svako ima svoj poseban pečat, poseban dar i što ima mogućnost da razume i da vidi jednu te istu stvar na drugačiji način, tj. na svoj način, na poseban način. Nema većeg dara Božjeg od tog, a to nam nije dato da bi nas razdvajalo i da bismo se suprotstavljali jedni drugima zbog toga što smo drugačiji, nego nam je dato baš zbog toga što je dar Božji, dato nam je kao mogućnost da možemo pristupiti jedan drugome, da možemo imati put jedan prema drugome na osnovu svoga dara, svoga talenta, svojih sposobnosti i svojih mogućnosti, da možemo otvorenog srca slušati jedne i druge, iznositi svoja mišljenja jedni u odnosu na druge i korigovati svako sebe u meri u kojoj je to neophodno da bismo u različitosti mogli biti jedni, ne istovetni, jedni sa drugim. Različito može i treba da bude jedno, na šta nas poziva reč Božja da svi budu jedno, da svi budemo zajedno, a bez Hrista u centru našeg života i naših života to nije moguće postati – naglasio je Patrijarh Porfirije i zaključio:

– Ako Hristos nije polazna tačka, ako nije sadržaj i nije kraj, onda sve ono o čemu smo govorili – dakle dar Božji, različitost kao dar Božji – postoje povod za potpunu dezintegraciju, za jedno sveopšte sukobljavanje svih sa svima, za potpuno rasparčavanje i, u krajnjoj liniji, oglušavanje o reč Božju da svi – sa svojim posebnostima, darovima i talentima, preobražavaljući sve i svakog – možemo biti jedni. Dakle, nemojmo zapovest Božju koja glasi: Ljubimo bližnjega svoga kao samoga sebe – a svaki čovek kao ikona Božja jeste naš brat i jeste naša sestra – nemojmo tu zapovest Božju, koja treba da bude temeljni princip našeg života, pretvoriti u zapovest palog ljudskog bića: Mrzi bližnjega svoga kao samoga sebe.

Svetejšem Patrijarhu su sasluživali preosvećena gospoda episkopi budimljansko-nikšićki Metodije i vikarni lipljanski Dositej i sveštenici Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

***

Danas se navršava dvadeset i jedna godina od kada je sa Kosova i Metohije u rušilačkim napadima albanskih ekstremista proterano 4.012 Srba, a većina njih se do danas nije vratila u svoje domove. U talasu nasilja na Kosovu i Metohiji tada je ubijeno 19 osoba, od kojih osam Srba, dok je 11 Albanaca stradalo u obračunu sa pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti. Povređeno je najmanje 170 Srba, kao i desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su se sukobili s lokalnim Albancima štiteći Srbe i njihovu imovinu. Porušeno je oko 800 srpskih kuća, a ekstremisti su se posebno obrušili na srpske pravoslavne svetinje. Uništeno je 35 crkava i manastira, a u ovim nezapamćenim vandalskim aktima, od kojih su neki prenošeni uživo na lokalnim kosovskim televizijama (kao na primer u Podujevu) zauvek su uništene brojne ikone i nepokretna kulturna dobra koja su vekovima preživeli osmansku okupaciju i svetske ratove. Pogrom je posebno bolno pogodio srpski narod i njegovu Crkvu zbog toga što se sve dogodio ne u vreme ratnog haosa, već u prisustvu više hiljada pripadnika međunarodnih mirovnih snaga KFOR-a, Kosovske policije i UNMIK-a od kojih niko nije javno preuzeo odgovornost za brojne propuste.

Izvor: SPC