Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 29. maja 2024. godine, na praznik Svetih mučenika surduličkih, na Svetoj Liturgiji u crkvi Svetog velikomučenika Georgija u u Surdulici

Hristos vaskrse, braćo i sestre! Vaistinu vaskrse Gospod naš! Vaistinu je to vera naša. Vaistinu je to Gospod Isus Hristos učinio za nas ljude, za čitav ljudski rod, ali i za svakog od nas pojedinačno, a to je ono što je naša najdublja potreba, ono što je smisao našeg postojanja. Učinio je da ljubav bude moguća, učinio je da ljubav bude oruđe i oružje kojim idemo kroz život, ali kojim i otvaramo vrata večnosti, jer Gospod koji je po svojoj prirodi ljubav, po svojoj suštini ljubav, iz ljubavi u odnosu na nas ljude došao je među nas da bi pobedio našeg najvećeg neprijatelja, da bi učinio da život bude naša realnost, da bi pobedio smrt, jer najveći neprijatelj čovekov jeste smrt. Zašto? Zato što ona obesmišljava ljubav, ona je prekida, ona čini da ljubav ima svoj kraj. Ona to čini ukoliko je smrt poslednja reč koju čovek može da da o sebi. Međutim, evo, Hristos vaskrse! To je vera naša, jer je to iskustvo naše, jer je to iskustvo Crkve. To je iskustvo mironosica žena, iskustvo apostola, iskustvo svetitelja. To je iskustvo, braćo i sestre, i vernog naroda srpskog, a to je iskustvo i vernog i čestitog naroda Surdulice i čitave okoline.

Surdulica i okolina njena jesu sveti kraj, sveta zemlja srpska, zato što su ovaj kraj i ova zemlja natopljeni krvlju mučenika, krvlju onih koji su verovali u Hrista i upravo zbog te svoje vere ni na koji način nisu hteli da odustane od sebe, od svog roda i od svoje Crkve, do mere i do tačke da svoj život na kraju polože za Otočastvo, za svoj rod i za svoju Crkvu. I kao što je narod Surdulice uvek kroz istoriju, a naročito tokom Prvog svetskog rata, dao svoju žrtvu za svoj rod i za svoju Crkvu, tako je naš narod kroz čitavu svoju istoriju, od Svetog Save pa do naših dana, a naročito tokom Prvog svetskog rata, kada je postradalo toliko naših ljudi da nema nijednog drugog naroda pod kapom nebeskom koji je u odnosu na svoj broj toliko postradao.

Dakle, naš narod je procentualno postradao više nego bilo koji drugi narod i to ne kao onaj koji je kročio na tuđu zemlju, koji je išao da osvaja, koji je išao da porobi i da potčini sebi druge narode, nego kao onaj koji je bio na svom ognjištu, na mestu gde se rodio, rastao i privređivao, ali u isto vreme služio i molio se Bogu i znao da čitav njegov život pripada Bogu. Dakle, braneći svoje ognjište, braneći sebe, pa i u takvim prilikama trudeći se da ne čini zločine, nego da braneći sebe odbrani ono što je njegovo; braneći čast, braneći naravno i svoju veru pravoslavnu, krst časni i slobodu zlatnu, stradao je neprestano naš narod i u Drugom ratu i kad god je bilo onih koji su hteli da mu uzmu slbodu i koji su tražili da se odrekne sebe. Ali uvek posle ratova naš narod je pokazivao širinu, širio je ruke prema onima sa kojima je do juče bio u sukobu i nesporazumu, od kojih je juče trpio zulum, opraštao dugove njihove i trudio se da uspostavi normalan život. Zato je u najmanju ruku nečasno i neprimereno, naročito za to zna Surdulica i to treba reći na ovom mestu, da neko može – i taj neko nije makar ko, nego onaj koji je dolazio u srpsku zemlju i koji je činio zločine u našem narodu – da taj neko hoće da kaže da je srpski narod narod koji čini genocide. Prvi mučenik jeste Gospod Hristos koji je krstu raspinjan. Tada je rekao neka Gospod, Bog Otac, oprosti dugove onima koji mu nanose zlo, jer ne znaju šta čine. Potom i Sveti arhiđakoni prvomučenik Stefan koji se, kada je stradao i položio svoj život da bi posvedočio Hrista, molio se Gospodu govoreći: Ne upiši im, Gospode, to u greh. Takav je naš narod uvek bio, baš kao što je Gospod ostavio primer da sledimo i kao što je činio Sveti prvomučenik Stefan. Nije upisisivao u greh onima koji su mu zlo nanosili, opraštao je dugove, hteo mir i hoće mir i ljubav. To je jedamput za svagda opredeljenje našeg naroda, jer je Hristov, jer je pravoslavan.

Naš narod je opredeljen za trajni mir, jer je Hristos Mir. Opredeljen je za život koji podrazumeva otvorenost i razumevanje u odnosu na druge i drugačije i uvek će takav biti. Međutim, važno je, kao što kaže današnje Jevanđelje, u tome biti mudar kao zmija i bezazlen kao golub. Šta to znači, braćo i sestre? To znači da u isto vreme treba biti mudar i bezazlen, jer ako smo samo mudri kao zmije onda se ta mudrost može pretvoriti u lukavstvo i zloću, ali ako smo u isto vreme bezazleni kao golubovi, ako je bezazlenost regulator, kočnica i provera mudrosti, onda će ta mudrost biti u slavu Božju i nama na spasenje. Međutim, i bezazlenost mora imati mudrost kao pratilju, jer ako nema mudrost kao pratilju može se pretvoriti u glupost, u ludost, u besmisleno služenje drugima, koje zapravo jeste antipod služenja, jer ne služi ljubavi. Tome nas uče svetitelji Božji koji su nas danas, braćo i sestre, okupili ovde. Oni su nam ostavili Jevanđelje Hristovo, kao pravilo života. Oni su nam ostavili amanet da budemo pravoslavni hrišćani, a Jevanđelje Hristovo je jednostavno. Kad god ne znamo šta nam valja činiti otvorimo Jevanđelje Hristovo. Nemojmo ići mudracima od ovog sveta koji nisu omudrili sebe Jevanđeljem Hristovim. Nemojmo ići vidovnjacima, gatarima i vračarima da nam oni kažu šta je za nas najbolje, ali nemojmo ići ni ideolozima stranim Jevanđelju i mnogim ideologijama koje nam dolaze sa svih strana sveta, a naročiti sa strane sveta na kojoj sunce zalazi, jer te ideologije hoće da uruše sve ono što je reč Božja, reč Hristova, postavila kao pravilo života i zapisala u Jevanđelju, koje je naše opredeljenje i koje je Sveti Sava zasadio u naš narod jedamput za svagda.

U Jevanđelju je matematički sve jasno. Jasno je ko je i kakav treba da bude čovek, šta je cilj njegovog života. Jasno je šta je zajednica. Jasno je šta je porodica i da je porodica osnovna domaća Crkva, kako kaže Jevanđelje, u kojoj se učimo da volimo Boga i da volimo bližnje; u kojoj se uči muž da voli svoju ženu kako bi se naučio da voli i sve ljude ovog sveta; u kojoj se se žena uči ljubavi, jer voleći svog muža onako kako Bog zapoveda, poštujući Jevanđelje Njegovo i zapovesti Božje, zavolevši i voleći svog muža uči se ljubavi koja može da voli sve ljude; a onda kada se uče ljubavi voleći se međusobno muž i žena oni se uče i kako treba voleti decu; a postajući po ljubavi primer deci i deca voleći svoje roditelje i voleći se međusobno uče da vole čitav svet. To znači reč Jevanđelja: Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog. Ne možemo voleti daljnjeg bližnjeg, ne možemo voleti ljude, ukoliko se nismo naučili ljubavi unutar porodice, ukoliko smo neverni u odnosu na ljubav koja nam je data u porodici.

Dakle, u Jevanđelju sve jednostavno i lepo stoji. Kad god nisi siguran šta ti valja činiti otvori Jevanđelje. Kad god imaš sumnju da ideja koja ti dolazi sa bilo koje strane nije tvoja i da nije ispravna proveri je Jevanđeljem. Jevanđeje je, braćo i sestre, ogledalo u kojem mi treba da ogledamo sebe, ali i da ogledamo i sve što nam se nudi kao način života. Uvek smo opredeljeni za Hrista, braćo i sestre! Zato ne treba da nas čudi, kao što i danas kaže Jevanđelje, što će mnogi biti protiv nas. Nisu oni protiv nas iz čista mira, nego zato što onima koji ne mogu da prihvate Jevanđelje kao pravilo svog života smeta Hristos; smeta im to Jevanđelje, jer je ono opomena, jer je ono ogledalo u kome mogu da vide sebe i da prepoznaju koliko su odstupili od onog što je autentična priroda ljudska, što je zdrava priroda, ono što mi kao ljudi treba da budemo.

Mi kao hrišćani jesmo svedoci Hristovi i zato što smo svedoci Njegovi ne možemo biti tek tako i sa radošću prihvaćeni od onih koji hoće od nas da naprave ono što mi nismo i nećemo da budemo, od onih koji hoće od nas da naprave nešto drugo. Zato će reći ponekad za nas hrišćane: Pa vi ste staromodni! Zaostali ste! Kako ono što je večno može biti prevaziđeno, staromodno, ili, pak sa druge strane, moderno?! Ono što je večno ono je istinito! I sama reč istina kaže da je to ono što je uvek isto. Neće se Jevanđelje proveravati modernim idejama koje potpuno dehumanizuju ljudsko biće; drugim rečima, otvaraju puteve da čovek sebe više ne mora videti kao čoveka, a i drugog može posmatrati na svoj način, u svakom slučaju, ne onakvim kakav on zapravo jeste.

Dakle, kada svedočimo Jevanđelje Hristovo mi moramo znati da je to krst, da ćemo imati neprijatnosti i teškoće. Ali evo, surdulički mučenici i toliki mučenici iz našeg roda nas opominju, upravo u svetlosti Vaskrsenja Hristovog, da drugog puta nemamo i da su ideologije i ideje od ovoga sveta kratkotrajne, prolazne i smenjuju jedna drugu. Hvala Bogu, svugde u svetu, postoje oni koji prepoznaju reč Hristovu kao istinitu. Neka bi Gospod dao da se uvek sabiramo u svojim hramovima, da se molimo Bogu za sebe, za svoje bližnje, za svoje porodice i sugrađane, ali i za čitav svet da reč Hristova zasija među nama, da zasija među svim ljudima, kako bismo onda molitvama Svetih mučenika surduličkih bili mili Bogu, a radovali se jedni drugima i u isto vreme bili svetlost svetu. Neka je blagosloveno današnje naše okupljanje, sve da vas Bog čuva i neka je blagosloven današnji jubilej – sto godina od osvećenja kapele u kojoj su pohranjene mošti surduličkih mučenika, čije molitve neka budu sa nama sada i uvek i u vekove vekova. Amin! Hristos vaskrse!

Izvor: SPC