Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija na proslavi Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra 2024. godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 

Evo nas, braćo i sestre, petu godinu za redom sabranih na ovom prazniku, prazniku relativno mladom po svom nastanku, ali drevnom po svome sadržaju i po svojoj poruci. Iz samog imena današnjeg praznika jasno je da slavimo ili, bolje reći, spominjemo tri ključne tačke na kojima počiva naš rod i kojima se izražava naš identitet i naše zavetne vrednosti.

Prva od njih jeste jedinstvo ili kako bismo to još lepše i narodnije rekli – sloga. Jedinstvo nije samo naš srpski ili opšteljudski ideal i imperativ. Ono se nalazi i u samim temeljima naše vere pravoslavne, u samim temeljima nauke Hristove. Bog je ovaj svet stvorio po svojoj slobodi i ljubavi isključivo kako bi ostvario jedinstvo sa svojom tvorevinom i kako bi ona mogla da uživa nepotrošivu riznicu Njegove milosti i Njegovih darova. Ovo se pre svega odnosilo na čoveka kao krunu celokupne tvorevine i kao ikonu samog Tvorca. No, kada je čovek kroz prvorodni greh otpao od Boga, onda je to blagosloveno jedinstvo oslabilo, a disharmonija, podele i sukobi uselili su se u ovaj svet i među ljude. Bog, budući Ljubav, ipak nije do kraja odbacio i napustio čoveka, nego ga je na sve moguće načine pozivao k Sebi, pozivao na povratak u to nekadašnje jedinstvo.

Vrhunac ovog božanskog staranja, odnosno domostroja spasenja sveta i čoveka, desio se, kao što nam je dobro poznato, ovaploćenjem Sina Božjeg, Gospoda našeg Isusa Hrista. U Njemu, Bog i čovek su ponovo postali jedno, a svim ljudima je data mogućnost da kroz Crkvu Njegovu ostvare to jedinstvo i to ne za neki određeni period, nego za svu večnost. Obnovom jedinog istinskog jedinstva između Boga i čoveka koje je postignuto Hristovim dolaskom u svet, Njegovom spasiteljskom misijom, iznova je oživljena mogućnost i obnove jedinstva u okviru celokupne tvorevine, a najpre među ljudima.

Plodove toga najdublje i najbolje vidimo u Crkvi, u Telu Hristovom, i to već na samim počecima njenog zemaljskog bivstvovanja. O tome nam na dubok i slikovit način svedoči apostol Luka govoreći o životu prve hrišćanske zajednice u Jerusalimu: A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap 4, 32). Ovaj ideal ostaje neprestani zadatak za Crkvu u svim vremenima, ali i za svaku drugu ljudsku zajednicu koja svoje postojanje temelji na jevanđeljskim principima.

Otuda je jedinstvo i naš ideal, nasušna potreba i nas, roda svetosavskog, budući da se naše autentično i narodno nasleđe, jednom rečju, naš sveobuhvatni identitet temelji na Hristovoj nauci u kojoj jedinstvo zauzima posve posebno mesto. To se vidi i po onom najdragocenijem zaveštanju Svetitelja Save – po našoj Majci Crkvi, preko koje nam je naš prvi arhiepiskop ostavio poruku Spasitelja Hrista da svi treba da budemo jedno!

Kad god smo se mi Srbi oglušivali o tu želju Hristovu, ponovljenu kroz ličnost Svetog Save, uviđali smo strašne posledice odsustva jedinstva, odnosno prisustva nesloge i podela. Zato je danas višestruko korisno da podsetimo sebe i sve naše sunarodnike ne samo u Srbiji i Srpskoj nego i u svim našim ovozemaljskim postojbinama, gde god da živimo, da od našeg jedinstva, ali jedinstva isključivo u dobru, u ljubavi, u pravdi, u istini, u veri u Hrista zavisi sva naša sreća i svi naši uspesi i lični i zajednički. Zbog toga jedinstvo moramo čuvati kao najveću svetinju, kao zavet koji smo primili od naših predaka i kao blagoslov koji treba da predamo našim potomcima.

Drugi stub, braćo i sestre, na kojem počiva naše saborno narodno zdanje jeste sloboda – opet jedan ideal i imperativ koji baštini naše srpsko nasleđe, ali koji je svojstven i vascelom čovečanstvu. Iznad toga, sloboda je božanska osobina, jer je naš Bog, između ostalog, apsolutno slobodan. Kao takav On stvara čoveka slobodnim, ali slobodnim ne da čini sve što mu padne na pamet, a to znači i zlo, nego da se usavršava i da napreduje u vrlini, u dobrodetelji, u svetosti. Darovavši čoveku ovu jedinu istinsku slobodu, Gospod je pokazao da je svaka druga spoljašnja sloboda, mimo slobode od zla i greha, pogrešna, štaviše lažna i pogubna, a isto tako da nijedno spoljašnje ropstvo ne može poništiti čoveka ukoliko u sebi nosi Bogom darovanu slobodu, slobodu Hristovu.

Naš narod je ovu istinu duboko iskustveno doživeo, jer je vekovima, po Božjem dopuštenju, u raznim krajevima i vremenima trpeo ropske stege raznih porobljivača. U tim periodima kada se gasila slava i moć srpske države i kada su Srbi trpeli, patili i stradali od tuđina, Bog je davao te se budio duh našeg čoveka, budila se, razrastala i kalila vera u Boga koji neće ostaviti svoj narod i koji će učiniti da mnogoželjena sloboda ponovo zasija, da zasija ne samo da bi se moglo slobodno živeti, raditi, govoriti, pevati, nego i da bi se moglo slobodno i javno svoja vera ispovedati.

Upravo je zato lozinka svih naših potonjih oslobodilačkih bitaka i ratova glasila: Za krst časni i slobodu zlatnu. Nazivajući slobodu zlatnom, Srbi su pokazali koliko su je čekali i koliko su je cenili, ali isto tako, pominjući slobodu u kontekstu krsta naši preci su ukazali na napred rečenu istinu da nema istinske, čiste i zlatne slobode bez vere, bez Hrista, odnosno bez vernosti Njemu i Njegovom Jevanđelju. Ovu istinu su pojedini srpski sinovi u određenim momentima naše istorije zaboravljali, pa su u svojoj zabludi zavodili sopstveni narod nudeći mu slobodu bez krsta, odnosno surogat one istinske slobode. Najbolji primer za to jeste tragični dvadeseti vek tokom kojeg se kroz ideološku indoktrinaciju ili, pak, prisilom radilo na oslobođenju ili, bolje reći, otuđenju dece svetosavske od sebe i svog nasleđa, od svoje vere i svog načina života. Plodove te lažne slobode smo svi i videli i okusili, a nažalost i danas ih kušamo.

Zbog svega ovoga jednako sveta nam je dužnost da čuvamo svoju slobodu, ovu spoljašnju, ali prevashodno ovu unutrašnju, jer nam nju nijedna sila ovoga sveta ne može oduzeti osim mi sami. Imajući tu unutrašnju slobodu pre ili kasnije dobićemo sa njom i sve ostalo što nam nedostaje.

Jedinstvo i sloboda jesu zlatne niti od kojih je izatkana i naša zastava. Ona kao odlika našeg identiteta sabira u sebi naše celokupno nasleđe. Kao takva ona predstavlja svojevrsnu tapiju srpskog naroda gde god da živi, ali i njegovu ličnu kartu pred svetom. Koliko naša trobojnica, sa dvoglavim krstonosnim orlom na sebi, izražava naš identitet i koliko je urezana u kod našeg čoveka jasno pokazuju osećanja koja se javljaju u njegovom srcu ili misli, u njegovom umu pri samom pogledu na nju. Bez obzira koliko naš čovek znao ili ne znao simvoliku njenih boja i njenog grba, on u dubini svoga bića oseća bliskost sa svojom zastavom, oseća poštovanje i ponos. A to je otuda što je ona osvećena borbom, krvlju i suzama onih koji su se pod njom na bojnom polju, ali i za pregovaračkim stolom, borili za jedinstvo i slobodu svoga naroda. Otuda nas zastava podseća na svu našu prošlost, ali i na naše buduće izazove.

Braćo i sestre, naš narod u celini neprestano se nalazi u velikim burama ovosvetskih previranja i iskušenja. U vremenu strašnih ratova i različitih borbi na različitim frontovima potrebno je da pokažemo mudrost i odgovornost prema svojoj zemlji, prema sebi i prema svojim bližnjima, tako što ćemo se truditi da sačuvamo slogu, jedinstvo i mir u sopstvenoj kući i što nećemo dati nikome da bilo spolja bilo iznutra potkopava temelj naše kuće.

Neka Bog da da Njegovom pomoću i Njegovim blagoslovom, kao i našim trudom uvek i na svakom mestu čuvamo jedinstvo našeg naroda u Republici Srbiji, u Republici Srpskoj i gde god da živi.  Srećan praznik i mir Božji neka bude sa svima nama!

Izvor: SPC