Povodom dvadesete godišnjice od pribrojavanja manastira Visoki Dečani Listi svetske baštine, Ministarstvo kulture Republike Srbije, u saradnji sa Eparhijom raško-prizrenskom, u sedištu Uneska u Parizu organizovalo je izložbu o izuzetnim univerzalnim vrednostima srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, čije je očuvanje ujedno i misija Uneska.

Prisutnima se danas, na početku svečanog otvaranja u dvorani Segur obratio g. Lazare Elondo Asomoa, direktor Uneskovog centra za svetsko nasleđe, a zatim i g. Arno Gujon, direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Vlade Republike Srbije.

O brojnim aktivnostima kojima Ministarstvo kulture Republike Srbije ukazuje na značaj srpskih svetinja i spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, upisanih na Listu svetske baštine i Listu svetske baštine u opasnosti, kao i borbi za njihovo očuvanje za buduće generacije govorio je g. dr Nikola Selaković, ministar kulture Republike Srbije.

Izložbu je nadahnutim slovom otvorio Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije:

– Visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, uvaženi ministre Selakoviću, poštovani direktore Elondo Asomoa, poštovani gospodine Gujon, vaše ekselencije, časni oci, dame i gospodo, draga braćo i sestre.

Ne užiže se svetiljka i
meće pod sud nego na svećnjak,
te svetli svima koji su u kući. (Mt 5,15)

Gde je primerenije setiti se ovih Spasiteljevih reči nego ovde u Parizu, Gradu svetlosti, a povodom 20. godišnjice unošenja jednog, zasigurno vanredno vrednog kulturnog i verskog svetionika, manastira Visoki Dečani, u Uneskovu Listu svetske baštine. Svetlost kojom sija ovaj grad, kao dragulj istorije i kulture čitavog evropskog kontinenta, po svemu sudeći ista je ona tiha svetlost kojom gore dečanska kandila i kojom sijaju Visoki Dečani kako pravoslavnim Srbima tako i celom civilizovanom svetu. Ta svetlost jeste odraz Onoga koji je Svetlost istinita što obasjava svakog čoveka i čitav svet, Gospoda našeg Isusa Hrista, i izraz vere naših predaka u Njega, odnosno u ono što je istinski dobro, uzvišeno i lepo. Zbog toga brojne crkve i manastiri u Srbiji i Francuskoj, ali i u čitavom svetu, nisu samo duhovni svetionici, već predstavljaju remek dela arhitekture i umetnosti čitavog čovečanstva.

Visoki Dečani, zbog teških i složenih istorijskih okolnosti kroz koje je srpski narod kroz vekove prolazio, a kroz koje, nažalost, i danas prolazi, svoju primarnu svetlonosnu misiju su konstantno, ćutke i dostojanstveno ostvarivali, svedočeći i u najmračnijim vremenima da je svetlost jedini ispravni put i jedini pravi cilj svakog čoveka. Tako su oni i onda kada je tama zla, greha, mržnje i nasilja bila najgušća i kada se činilo da nastupa njen trijumf, svojom svetlošću obasjavali put ka dobru, vrlini, miru i ljubavi.

Svojim trajanjem i delovanjem Dečani su, kao i svaka druga hrišćanska svetinja, uvek svedočili svetost i ukazivali na nju kao na najviši ideal i imperativ Jevanđelja iskazan rečima Gospodnjim: Budite sveti, jer sam ja svet! (3Moj. 19,2). Tako su oni ukazivali i na to da je svetost osnovno naznačenje čovekovo, odnosno da je svaki čovek stvoren da bi postao svet. Zato su manastiri mesta istinskog preobražaja, jer prevashodno kroz podvig, post, molitvu, bogoljublje, bratoljublje i druge vrline, preporađaju ljude.

Kako osnivači manastira tako i njihovi žitelji jesu ljudi koji pripadaju jednom konkretnom narodu, ali budući prosvećeni i osvećeni blagodaću Božjom, oni prevazilaze granice naroda iz kojeg su potekli i poistovetivši se sa Hristom postaju univerzalni ljudi i po ljubavi pripadaju svima. Zar najbolja ilustracija ovog o čemu govorim nije reka pravoslavnih, ali i drugih ljudi različitih vera i narodnosti, koji su pristupali i pristupaju Svetom kralju Stefanu Dečanskom moleći i dobijajući pomoć Božju preko njega. To isto važi i za manastire kao sveta mesta, kao svetinje. Važi i za Dečane. I oni prevazilaze granice naroda i Crkve kojoj pripadaju. Takođe, imaju univerzalni značaj, pripadaju celom svetu, što ne negira njihovu primarnu pripadnost srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji su ih iznedrili, dajući tako prostora pojedinim grupama ili narodima da krivotvore istorijske činjenice i svojataju tuđu duhovnu i nacionalnu baštinu. Pogotovu kad se uzme u obzir da je upravo takva agresivna inicijativa i dovela do toga da je Unesko morao da se stavi u zaštitu Dečana i očuvanje svetinja čiji je opstanak, u takvom ambijentu upitan, izložen mogućem ugrožavanju i ne dao Bog uništenju.

Pre tačno dvadeset godina manastir Visoki Dečani je upisan u Uneskovu Listu svetske baštine i to je povod našeg večerašnjeg okupljanja. Dve godine kasnije (2006.) još tri srpske svetinje sa područja Kosova i Metohije (Pećka Patrijaršija, Gračanica i Bogorodica Ljeviška) takođe su upisani u Listu svetske baštine u opasnosti. Stavljanjem Visokih Dečana i ostale tri pomenute srpske svetinje pod svoju zaštitu, Unesko je pokazao njihov univerzalni značaj za ceo civilizovani svet, istovremeno ih čuvajući za buduće naraštaje, za sve one koji traže mir, teže  dobru i ljube svetlost. Zbog toga smo i kao narod i kao Crkva neizmerno blagodarni Unesku koji je svojom delatnošću učinio da se po ko zna koji put pokažu istinitim reči Jevanđelja da svetlost svetli u tami i tama je ne obuze (Jn 1, 5). Neka upravo ta tiha i nepotrošiva svetlost kojom celom svetu sijaju Visoki Dečani ispuni sve nas ovde sabrane, sve ljude dečanskog okruženja i celog sveta i neka nas svagda vodi kroz život. Ovim proglašavam večerašnju izložbu otvorenom.

***

Na kraju svečanog otvaranja hor Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija iz Prizrena izveo je polusatni koncert. Svečanom otvaranju izložbe prisustvovali su: Visokopreosvećeni Mitropolit raško-prizrenski g. Teodosije; Preosvećeni Episkop pariski i zapadnoevropski g. Justin; protođakon Radomir Vrućinić, rektor Bogoslovije Svetog Save; protođakon Dragan Radić, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

Manastiri Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu su vrhunska ostvarenja srpske srednjovekovne umetnosti i hrišćanska sveta mesta najvišeg ranga, od posebnog značaja za srpsku crkvenu i nacionalnu istoriju, ali i, što je i najvažnije, za život Srpske pravoslavne crkve. Ove svetinje su prvorazredni spomenici kulture, odabrani da reprezentuju domete srpskog umetničkog stvaralaštva na području Kosova i Metohije u srednjem veku. Njihove istorije se prepliću i usko povezuju zahvaljujući njihovim ktitorima, a u velikoj meri i slikarima i graditeljima koji su demonstrirali svoj prepoznatljiv umetnički stil i ponekad ostavljali svoje potpise na ovim spomenicima. Sva četiri spomenika su naručili srpski svetovni i crkveni poglavari.

Srpska kulturna baština na Kosovu i Metohiji je i danas najugroženije kulturno dobro u čitavoj Evropi. I pored toga što baštini četiri velelepna dobra koja su deo svetske baštine Uneska i imaju izuzetnu univerzalnu vrednost, neprekidni nasrtaji na srpsku baštinu na Kosovu i Metohiji, pokušaji preimenovanja i falsifikovanja istorije postali su svakodnevica. Napadi na vernike i objekte Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji su kontinuirani i otežavaju svakodnevni život, kao i aktivnosti u vezi sa zaštitom pokretnog i nepokretnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Samo u 2023. i 2024. godini dogodio se 31 napad, od kojih je većina bila usmerena na uništavanje i skrnavljenje verskih i kulturnih dobara.

***

Unesko (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) predstavlja organizaciju Ujedinjenih nacija čiji je osnovni cilj uspostavljanje i održavanje mira u svetu kroz međunarodnu saradnju u nauci, kulturi i obrazovanju. Osnovan je 16. novembra 1945. godine u Parizu. Danas ta organizacija broji 193 zemlje članice i još 11 pridruženih članova koje su uključene u rad ove organizacije kroz pet glavnih programa: obrazovanje, prirodne nauke, društvene nauke, kultura i komunikacija i informisanje. Program svetske baštine je jedan od najprepoznatljivijih programa Uneska. Osnovan je Konvencijom o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine 16. novembra 1972. Do danas su ga ratifikovale 193 države sveta. Svetska baština zapravo predstavlja spisak mesta koje je nominovao Komitet svetske baštine Uneska u cilju očuvanja tih lokaliteta od kulturnog ili prirodnog značaja. Danas se na toj listi nalazi 1172 mesta od kojih je 869 od kulturnog značaja, 213 od prirodnog značaja, a 39 područja koja predstavljaju i kulturnu i prirodnu baštinu. Srbija je članica Uneska od 2000. godine, a na ovoj listi se nalazi pet lokaliteta od kulturnog značaja kod nas. To su: Gamzigrad, manastir Studenica, Stari Ras i Sopoćani, Srpski srednjovekovni manastiri na Kosovu i Metohiji i nadgrobni spomenici, stećci. Čak 12 lokaliteta je na čekanju za listu prirodnih dobara.

Izvor: SPC