„Danas smo jedno u Duhu Svetom, mi ovde sabrani, svi naši sunarodnici gde god da se nalaze i svaki od naših savremenika koji veliča Ime Božje, ali najbliskiji smo danas sa našom braćom i sestrama koji su ovde, na području Srednjeg Podrinja i Birča, mučenički postradali pre trideset i dve godine”, poručio je Patrijarh srpski g. Porfirije posle parastosa nevinim žrtvama na gradskom i vojničkom groblju u Bratuncu.

Malo je naroda na svetu koji su kroz svoju istoriju preživeli takva stradanja i genocide kao što je to preživeo srpski narod, a posebno veliki krst i podvig mučeništva poneli su naši sunarodnici u Birču i Srednjem Podrinju pre više od tri decenije. Na njih je zlikovačka ruka najčešće kretala, nimalo slučajno, baš na velike crkvene praznike, pa su Božić, Đurđevdan, a posebno Petrovdan, ostali u nacionalnom sećanju prekriveni bolom, tugom i mrljom nebivalog zločina, mržnje i greha. Sećajući se braće i sestara postradalih samo zato što su bili pravoslavni Srbi, hiljade i hiljade duša je pristiglo danas u Bratunac sa svih strana sveta da zajedno sa svojim Patrijarhom i otačastvenim arhijerejima zavapi jedinom Pobeditelju smrti: ,,O, Vaskrsli Hriste, o Care careva, utri nam suze, primi srpske žrtve gde se večno živi i večno se peva!“ i, po rečima Njegove svetosti Patrijarha, poruči svima da bolu majki Bratunca nisu potrebna nikakva i ničija glasanja i potvrde i da se istina o stradanju nevinih žrtava ne sme ignorisati niti se tom istinom sme manipulisati.

Tradicionali molitveni sabor u Bratuncu započeo je Svetom liturgijom kojom je, u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, načalstvovao Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije uz sasluženje visokopreosvećene i preosvećene gospode arhijereja: dabrobosanskog Hrizostoma, prespansko-pelagonijskog Petra, zvorničko-tuzlanskog Fotija, zahumsko hercegovačkog i stonsko-primorskog Dimitrija, valjevskog Isihija, šabačkog Jeroteja, pariskog i zapadnoevropskog Justina, novobrdskog Ilariona, lipljanskog Dositeja; kao i izabranog vikarnog episkopa jenopoljskog Nikona i mnogobrojnog sveštenstva i monaštva iz svih eparhija Srpske pravoslavne crkve.

Uz nekoliko hiljada vernih iz svih srpskih krajeva bogosluženju su prisustvovali i predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik, premijeri Republike Srbije i Republike Srpske g. Miloš Vučević i g. Radovan Višković, predsednik Narodne skupštine g. Nenad Stevandić, ministri u vladama Srpske i Srbije, srpski predstavnici u zajedničkim organima na nivou Bosne i Hercegovine, predstavnici opština, gradova i nacionalnih organizacija i ustanova.

Posle čitanja Svetog jevanđelja veličanstvenom saboru se obratio Patrijarh srpski g. Porfirije podsećajući da su predivni bratunački krajevi bili deo nekadašnje Mitropolije zvorničko-srebreničke koja se protezala čak do Užica pokazujući na taj način, kao i mnoge druge mitropolije, eparhije i Crkve uostalom, da u Crkvi i u njenoj prirodi ne postoje granice koje mogu da podele suštinu i da je Crkva jedna i jedinstvena:

„Zato smo se mi, braćo i sestre, sabrali na Svetoj liturgiji koja je po preimućstvu projava Crkve kao jedinstva, jedinstva vernog naroda sa Bogom, ali i jedinstva među sobom. I upravo taj pečat i tu osobinu, ili bolje reči, taj izraz svoje suštine i naš narod kao Crkva od kad zna za sebe nosi i živi tom suštinom i kuca tim otkucajima. Naš narod od kad zna za sebe, od kad je svestan sebe i od kad broji svoju istoriju koju znamo danas, u Svetom Savi se opredelio jedanput za svagda za ono što se zove Crkvom i pravoslavnom verom. Od Svetog Save do naših dana pravoslavna vera je oblikovala i izgrađivala ono što jesmo, uobličila nas je onakve kakve mi sebe poznajemo, ali i onakvima kakvima nas znaju drugi narodi i čitav svet. Od Svetog Save do danas naš narod je poneo pečat Hristov ili ono na šta nas sam Gospod poziva u današnjem Jevanđelju – krst Njegov. U Svetom Savi mi smo slobodno i dobrovoljno poslušali reč Hristovu, uzeli krst Njegov i pošli za Njim.“

„Od Svetog Save smo počeli, a kroz vekove projavljujemo i potvrđujemo da je krst Hristov ono što je naš znak, naše ime i prezime, i da smo jedno ne u jedinstvu koje se realizuje na mnoštvu i makar dobrih ideja i ideologija od ovog sveta, nego da neraskidivo jedinstvo imamo upravo i samo sabirajući se na svetoj Liturgiji i da jedinstvo ostvarujemo, realizujemo, projavljujemo i potvrđujemo samo kroz Hrista i pravoslavnu veru. Zato smo jedno, braćo i sestre, ne samo onda kada živimo u okvirima određenih i jednih granica, nego gde god da se nalazimo. Gde god da jesmo pravoslavni, gde god da je Hristos naše opredeljenje mi potvrđujemo jedno i jedinstveno pripadanje svetosavskom pravoslavnom srpskom narodu, a Hristos je ta spona i karika koja nas spaja u jedno”, poručio je Patrijarh Porfirije i naglasio:

„Šta znači, braćo i sestre, uzeti krst svoj  i poći za Hristom? To ne znači ništa drugo nego činiti baš ono što pomenusmo, što je učinio Sveti Sava i put koji nam je ostavio slediti. To znači uzeti Jevanđelje Hristovo za pravilo svog života, za program svog života. To znači opredeliti se za sistem vrednosti koje nam ostavlja Gospod Hristos, opredeliti se za sistem vrednosti koji je zapisan u Jevanđelju Njegovom. Znamo da uzeti krst Hristov i poći za Njim znači opredeliti se za Njegove vrednosti, za Njegovo Jevanđelje; znači ponekad biti smetnja onima koji bi hteli sebe da nametnu kao pravilo; znači biti prepreka za ostvarivanje ciljeva onih koji bi hteli da se njima poklonimo i da usvojimo njihove sisteme vrednosti; znači usvojiti sistem vrednosti u kojem čovek ne znači ono što smo mi naučili, u kojem čovek ne znači ono što mi znamo da jeste čovek; znači, dakle, biti smetnja svima onima koji ne prihvataju volju Božju za zakon života, koji neće Hrista za pravilo života, nego hoće razne ideje i ideologije koje neretko dehumanizuju čoveka – dakle, dehumanizuju i nas – uzeti za pravilo života i nametnuti svima i svakome milom ili silom.”

Besedu Patrijarh Porfirija izgovorenu na Svetoj liturgiji možete u celosti pročitati OVDE.

Posle Svete liturgije, iz Bogorodičinog hrama ulicama Bratunca krenula je veličanstvena litija predvođena Svetejšim Patrijarhom. Koloni blagočestivog naroda nije se mogao videti kraj. U molitvenoj tišini, koju je u potresnom ritmu prekidao težak zvuk crkvenog zvona i dirljiv poj sveštenstva, sabor vernih je stigao do gradskog groblja gde je služen parastos mučenicima iz Blječeva, Gniona, Osmače, Potočara, Karna, Vijogore, Osredaka, Čumavičja, Zalazja, Ratkovića, Brežane, Zagona, Krnjiča, Sasa, Magašića, Ježeštice, Podravanja, Fakovića, Boljevića, Bjelovaca, Sikirića, Kravice, Metaljka, Rupovog brda, Bracana, Vandžića, Donje i Gornje Kamenice, Glođanskog brda, Kozjaka, Maskalića potoka, Širokog puta, Trešnjice i drugih bratunačkih i srebereničkih cela i naselja.

„Čvrsto smo uvereni da se naša postradala braća i sestre danas mole za nas; da se raduju našim molitvama, našem saborovanju u molitvi; plamičku svake prislužene svećice; raduju se što se svake godine sve više i više pravoslavnih Srba ovde okuplja, jer je to zalog i potvrda da njihova nevina žrtva nikada neće biti prepuštena zaboravu. Raduju se što se naše sećanje na njih izražava na hrišćanski način i potvrđuje pravoslavljem u praksi – onako kako nas je učio Sveti Sava i svi sveti iz roda našega, a to je molitvom Gospodu i Spasitelju našem Isusu Hristu ”, poručio je Patrijarh Porfirije i naglasio:

„Znajte dobro, braćo i sestre, naši nevino postradali roditelji, deca, braća i sestre, sunarodnici, istinski su mučenici, a prvi Mučenik koji je nevin, bez ikakvog greha, postradao strašnom mučeničkom smrću na krstu jeste Sâm Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos. Stoga su i naša braća i sestre Srednjeg Podrinja i Birča svojim stradanjem postala nalik Njemu, Sinu Božjem; njihova žrtva i stradanje ponovljena je žrtva i raspeće Hristovo na Golgoti ovog kraja na kojoj danas stojimo. Eto čime su zadobili blizinu Hristovu i smelost da se mole Njemu i Presvetoj Bogorodici za nas da i mi, poput njih, budemo pobednici u našim borbama, u našim ratovima.”

Duhovni vođa svih pravoslavnih Srba je poručio da mi danas nećemo da vodimo ratove oružjem koje fabrikuje ovaj svet:

„Mi hoćemo da se borimo molitvom, verom pravoslavnom, hrišćanskim vaspitanjem, znanjem i obrazovanjem; vrlinom, dobrim, milosrđem, solidarnošću, plemenitošću, saosećanjem, i uopšte kulturom utemeljenom u našem duhovnom nasleđu, ali i isto tako i privrednim napretkom i blagostanjem. To treba da budu naša glavna oružja, a prevashodni cilj naše borbe je mir. Da naš narod i svi narodi žive u miru i međusobnom razumevanju i poštovanju. Bijemo bitku za svaki napredak, za narodnu slogu, za jedinstvo, ali ne jedinstvo u bilo čemu, nego isključivo u dobru i činjenju dobra. To su naše današnje borbe.

Kada vojujemo u bitkama za mir i budućnost naše dece, činjenje dobra svima i svakome jeste naš glavni metod, jer kada činimo dobro tada smo u miru sa sobom i sa celim svetom, tada gradimo budućnost kako naše dece, tako i svakog drugog deteta, čije god ono bilo i kako god se zvalo. Samo tada žrtva koju su podnela naša braća i sestre, na ovim prostorima pre trideset i dve godine, nije bila uzaludna iako je isuviše bolna”, istakao je Patrijarh Porfirije i jasno i glasno zapitao:

„Ali bol, šta ćemo sa bolom koji osećamo danas pred ovim oltarom naših mučenika? Zar bol svakog čoveka bio on hrišćanin, musliman, agnostik, ili nešto drugo nije teret koji razdire u jednakoj meri svaku dušu ljudsku? Otud znamo da isti bol osećaju i naše komšije i da nam je zajednički imenilac tuga. Time su sve nevine žrtve dostojne molitve i svaka ima ime i prezime. A ime i prezime ne označava granicu bola! Zato nam ni na kraj pameti nije da potcenjujemo ili umanjujemo žrtve drugih naroda. Naprotiv, Bog nam je svedok da se, kao pravoslavni hrišćani, klanjamo pred svakom nedužnom žrtvom, jer je jednako vredna i sveta i dostojna molitve, bilo da je bošnjačka, hrvatska ili srpska. Međutim, nama braćo i sestre, za istinitost srpskih žrtava, za svete mučenike Hristove, za našu duhovnu pobedu, ne treba ničija pisana potvrda, a najmanje izvršilaca i njihovih saradnika.

Sve majke, koje su izgubile svoju decu, mučenice su. Ponoviću i ponavljaću stalno da niko nema ekskluzivno i izuzetno pravo na bol! Bol ne boli više ili manje zavisno od imena! Bol razara i Safetovu i Živanovu majku”, poručio je Patrijarh srpski g. Porfirije, čiju besedu u celosti možete pročitati OVDE.

Izvor. SPC