Molitva Crkve je uvek biblijska – tj. izražena jezikom, slikom i simvolima Svetog pisma. Ako je Biblija za čoveka Božansko Otkrivenje, ona je takođe i čovekov inspirisani odgovor na to Otkrivenje pa i obrazac i sadržina njegove molitve, slavljenja i poklonjenja.

Prošlo je, na primer, hiljade godina od sastavljanja psalama. Pa i danas, kada čovek oseti potrebu da izrazi pokajanje, uzbuđenje celokupnog bića i priziv Božanske milosti, on u psalmu nalazi odgovarajući izraz pokajanja, koji počinje sa „Pomiluj me, Bože!…” Svaka situacija u kojoj čovek može da sebe predstavi pred Bogom, svetom i drugim ljudima, od sveobuhvatne radosti Božje prisutnosti, pa do bezgraničnog očaja izgnanstva, greha i otuđenja, našla je svoj savršeni izraz u jedinstvenoj Knjizi, koja je uvek sačinjavala svakodnevnu hranu Crkve, smisao njenog bogosluženja i samoizgradnje.

Za vreme Velikog posta posebno je naglašena biblijska dimenzija bogosluženja. Može se reći da je četrdeset dana posta vraćanje Crkve u situaciju Starog zaveta – u vreme pre Hrista, vreme pokajanja i očekivanja, vreme „istorije spasenja”, koje se kreće prema svom ispunjenju u Hristu. Ovo je vraćanje neophodno zato što mi – iako pripadamo vremenu posle Hrista, poznajemo Ga i „kršteni smo u Njemu” – stalno otpadamo od novog života koji smo od Njega primili, a to znači padamo ponovo u „staro” vreme. Crkva je, s jedne strane, već „kod kuće” jer je ona „blagodat Isusa Hrista, ljubav Boga Oca i zajednica Duha Svetog”. Sa druge strane, ona je kao putnica takođe „na svom putu” dugom i teškom – u pravcu ispunjenja svega u Bogu, povratka Hristovog, i kraja svakog vremena.

Veliki post je vreme kada se ostvaruje ovaj drugi aspekt Crkve, njenog života kao očekivanja i puta. Baš u ovome njenom aspektu Stari zavet dobija svoj puni značaj; kao knjiga proroštava koja su se ispunila, ali i knjiga svega otvorenog „na putu” u Carstvo Božje.

Upotrebu Starog zaveta u bogosluženju za vreme posta opredeljuju dva glavna principa: dvokratno čitanje Psaltira i lectio continua, tj. potpuno čitanje triju knjiga – Postanja, proroka Isaije i Priča.

Psalmi su uvek zauzimali i jedinstvsno mesto u hrišćanskom bogoslužsnju. Crkva u njima vidi ne samo najbolji, nego najadekvatniji i najsavršeniji izraz čovekove molitve, kajanja, slavljenja i hvaljenja, a takođe i rečima naslikanu istinitu ikonu Hrista i Crkve, otkrivenje u Otkrivenju. Za Svete oce, kaže jedan tumač njihovih dela, „sam Hristos i Njegova Crkva se mole (plaču) i govore u ovoj Knjizi”. Psalmi su, od samog početka, sačinjavali osnov Crkvene molitve i Njen „prirodni jezik”. Upotrebljavali su se u bogosluženju kao „utvrđeni psalmi”, tj. kao postojani materijal svih dnevnih službi: „Večernji psalmi” (Ps. 104) – na večernji; na jutrenji šest psalama (Ps. 3, 38, 63, 88,103, 143), i psalmi hvala (Ps. 148, 149, 150); grupe od tri psalma na Časovima itd. Iz Psaltira su izabrani Prokimeni, stihovi za aliluja za sve praznike i slavlja tokom godine. I najzad ceo Psaltir, razdeljen na dvadeset delova ili Katizama, peva se u potpunosti svake nedelje na večernjama i jutrenjima. Ovaj treći vid upotrebe Psaltira udvostručava se za vreme Velikog posta; Psaltir se u postu ispeva ne jedanput, nego dvaput svake pedelje, a jedan deo Psaltira uključen je u Treći i Šesti čas.

„Neprestano čitanje” Postanja, Isaije i Priča vodi svoje poreklo od vremena kada je post bio Crkvom određeno vreme pre primanja Svete tajne pričešća, kada su službe bile pretežno katihetskog karaktera, i posvećene pouci katihumena. Svaka od tri knjige odgovara jednom od tri osnovna vida Starog zaveta: istoriji Božje delatnosti, stvaranju i moralnim poukama. Knjiga Postanja je „okvir” veri Crkve. Ona sadrži priču o stvaranju, padu i, najzad, o obećanju i početku spasenja preko Božijeg Saveza sa Njegovim izabranim narodom. On nam saopštava tri osnovne dimenzije vere Crkve u Boga kao Stvoritelja, Sudiju i Spasitelja. Ona otkriva osnove hrišćanskog poimanja čoveka stvorenog „po slici i prilici Božijoj”, otpalog od Boga i čoveka, koji je ostao objekat Božije ljubavi i staranja i, najzad – spasenja. Ona razotkriva značenje istorije kao istorije Spasenja, koja vodi Hristu i u Njemu dobija ispunjenje. Knjiga Postanja objavljuje tajnu Crkve kroz sliku i realnost Naroda Božijeg, Saveza, Kovčega zaveta itd.

Isaija je najveći od svih proroka. Čitanje iz njegove knjige za vreme Posta označava da je stradanjem i žrtvom Hristovom ponovo otkrivena velika tajna spasenja.

Najzad, knjiga Priča je epitome moralnih pouka Starog zaveta, moralnog zakona i mudrosti. Ako ih ne prihvati, čovek ne može da razume svoje otuđenje od Boga, čak ne može ni da čuje dobru vest praštanja, preko ljubavi i blagodati.

Odeljci iz navedene tri knjige se čitaju za vreme posta svakodnevno – od ponedeljka do petka: Postanja i Priča na večernjima, a Isaija na Šestom času. Iako je post već odavno prestao da bude katihumensko doba Crkve, osnovna svrha navedenih čitanja zadržala je svoj prvobitni značaj. Našoj hrišćanskoj veri je potrebno da se svake godine vratimo biblijskim izvorima i osnovama. Biblija nije zbirka dogmatskih „predloga” koje treba prihvatiti i za svagda zapamtiti.

Ona je živi glas Boga koji nam, ponovo i ponovo, govori uvodeći nas uvek sve dublje u neiscrpno bogatstvo svoje mudrosti i ljubavi. Nema veće tragedije u našoj Crkvi od skoro potpunog neznanja Svetog pisma od strane njenih članova, a što je još gore, od stvarno potpune ravnodušnosti prema njemu. Ono što je za Oce Crkve i Svetitelje predstavljalo beskonačnu radost, interesovanje, duhovni i intelektualni rast, danas je za mnoge pravoslavne zastareli tekst, bez značaja za njihov život. Stoga, treba se nadati, da će, sa ponovnim otkrivanjem duha i značaja Velikog posta biti ponovo otkriveno i Sveto pismo kao istinita duhovna hrana i zajedničarstvo sa Bogom.

Preuzeto iz knjige Veliki post protojereja Aleksandra Šmemana