Ekskluzivni intervju sa Mitropolitom volokolamskim Antonijem, predsednikom Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije, za Televiziju Hram Srpske Pravoslavne Crkve

Hram Svete Trojice Podvorja Ruske Pravoslavne Crkve u Beogradu podignut je 1924. po planovima arhitekte Valerija Staševskog za Ruse koji su posle Oktobarske revolucije izbegli pred komunistima. Uglavnom su to bili obrazovani ljudi, pripadnici viših slojeva društva, verujući. Stotinu godina kasnije, svečano i molitveno obeležen je prvi vek ove beogradske, ruske i svepravoslavne svetinje.

Konferencija pod nazivom „100 godina Svetotrojičnog hrama Podvorja Ruske Pravoslavne Crkve u Beogradu i veze sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom“ održana je 15. novembra 2024. godine u Palati Srbija. Pored ministra zaduženog za društveni položaj crkve u zemlji i inostranstvu dr Nenada Popovića, vikara Patrijarha srpskog i izabranog Episkopa britansko-irskog g. Nektarija, starešine Podvorja Ruske Crkve protojereja Vitalija Tarasjeva, posebno obraćanje imao je na ovom skupu Visokopreosvećeni Mitropolit volokolamski g. Antonije. On je upravo povodom velikog jubileja Svetotrojičnog Hrama doputovao u Srbiju. Poseta je izazvala veliku pažnju medija, srpskih, ruskih i regionalnih, budući da je mitropolit i predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije, odnosno šef ruske crkvene diplomatije.

Posle konferencije, posete Novom Sadu i bogosluženja na dan gradske slave sa Njegovom Svetošću Patrijarhom srpskim g. Porfirijem i Njegovim Visokopreosveštenstvom Mitropolitom bačkim g. Irinejem, a onda i svete Liturgije i svečanosti povodom jubileja u Ruskoj crkvi, mitropolit Antonije u ekskluzivnom intervjuu za Televiziju Hram govori o utiscima koje će poneti iz Srbije, ali i svim aktuelnim pitanjima pravoslavlja u svetu.

– Blagoslovite, Visokopreosvećeni. Kako ocenjujete Vašu posetu Srbiji, kakve ćete utiske poneti odavde?

– Ovo nije prvi put da sam u poseti Srbiji, bio sam nekoliko puta u vašoj divnoj, gostoljubivoj zemlji. I ovoga puta razlog mog dolaska je poseban, jer slavimo divan datum sto godina od dana osvećenja Ruske crkve Svete Trojice u Beogradu. I odgovarajući na pitanje o utiscima o poseti vašoj zemlji i iz mojih prethodnih poseta Srbiji, želim da kažem da se osećam, isto kao što su se osećali i Ruski prognanici koji su se voljom Božjom našli u vašoj zemlji pre sto godina, koji su se našli daleko od svoje domovine, koji su izgubili sve, bili su ovde bez posla, bez sredstava za život, ali su našli u Srbiji gostoprimstvo, toplu bratsku ljubav i osećali su se ovde ne kao u izgnanstvu, već kao kod kuće. Zbog obaveza kao predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze dosta putujem, ali ovde u Srbiji nikada se ne osećam kao da sam u inostranstvu, već se osećam kao kod kuće, među porodicom, bliskim i dragim ljudima, što mi je veoma drago i veoma važno. Veoma mi je drago što ovih dana imam priliku da razgovaram i sa Njegovom Svetošću Patrijarhom srpskim Porfirijem i sa episkopima Srpske Pravoslavne Crkve. Već smo imali priliku da posetimo Novi Sad i sreli se sa Mitropolitom bačkim Irinejem, istaknutim pravoslavnim bogoslovom, ličnošću koja uživa ogroman autoritet u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Sreli smo se i sa drugom našom braćom i ovo je veoma važno i dragoceno za nas, jer nažalost nije tajna da trenutno pravoslavni svet prolazi kroz teško poglavlje u svojoj istoriji. Danas postoji podela između pravoslavnih crkava. Iskreno govoreći, postoje napeti odnosi među pojedinim pomesnim Crkvama, ali govoreći o odnosu Ruske Pravoslavne Crkve i Srpske Pravoslavne Crkve možemo reći da ih karakteriše apsolutna jednodušnost, puno međusobno razumevanje po svim pitanjima, koji su na dnevnom redu međupravoslavnih odnosa. I za nas je to veoma važno i veoma, veoma dragoceno.

Predsedavajući Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije mitropolit Antonije Sevrjuk je rođen 1984. godine u Tveru. Čuveni Tverski licej je završio sa zlatnom medaljom, a još kao učenik imao je poslušanje služitelja oltara i ipođakona u Sabornoj crkvi Vaskrsenja u Tveru. Godine 2002. upisao se na Sankt-peterburšku duhovnu akademiju odlukom nastavnog veća bez polaganja prijemnih ispita. Uspešno je odbranio diplomski rad „Eshatologija u svetskim religijama“ i dobio nagradu mitropolita Nikodima (Rotova). Bio je potom pripravnika u Sektoru za informisanje Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije, pomoćnik Mitropolita smolenskog i kalinjingradskog Kirila (sada Patrijarha moskovskog i sve Rusije), predavač u Smolenskoj bogosloviji. Od februara 2009. godine je lični sekretar Patrijarha moskovskog, a iste godine patrijarh Kiril ga uvodi u monaštvo, dajući mu ime Antonije. Godine 2015. izabran je za vikarnog Episkopa bogorodskog, sa zadatkom da se stara o parohijama u Italiji i postavljen je za šefa Kancelarije Moskovske patrijaršije za institucije u inostranstvu. 2017. godine postavljen je za upravitelja Eparhije bečko-austrijske i budimpeštansko-mađarske, a 2019. godine patrijarh Kiril ga je uzdigao u čin mitropolita. Godine 2022. imenovan je za predsedavajućeg Odeljenja za spoljne crkvene veze i stalnog člana Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve sa titulom „volokolamski“.

– Zbog Vašeg iskustva i znanja, Visokopreosvećeni, nameće se pitanje kako pristupate analizi stanja pravoslavnog sveta danas? Da navedemo samo dva problema: Kosovo i Ukrajina.

– Teško pitanje ste postavili, ali to je takođe ono što spaja naše narode, što spaja naše Crkve. Duboko sam ubeđen da osoba koja nikada nije doživela patnju ne može da saoseća sa drugim čovekom, kao i onaj ko ne zna šta je istinska radost ne može biti srećan zbog drugog. U istoriji naših naroda postoji zajednička tuga, zajednička patnja. Za srpski narod to je Kosovo. I mi veoma razumemo taj vaš bol. Nedavno smo bili duboko ogorčeni zbog toga što je Njegovoj Svetosti Patrijarhu Porfiriju bio zabranjen ulazak na Kosovo. Naš Patrijarh se zbog toga veoma uznemirio da je napisao pismo Njegovoj Svetosti Patrijarhu Porfiriju u kojem je izrazio našu podršku u ovom za njega teškom trenutku. Zaista cenimo tu podršku koju dobijamo od Srpske Crkve u kontekstu onoga što se danas dešava u Ukrajini, jer, kao i Kosovo koje je izvor srpskog Pravoslavlja, tako je i za nas Kijev krstionica Svete Rusije. Odatle smo primili svoju veru. I to što je danas u Ukrajini najveća hrišćanska konfesija u ovoj zemlji, Ukrajinska Pravoslavna Crkva, podvrgnuta najneverovatnijem javnom progonu, a sve je to prikriveno gotovo apsolutnim ćutanjem svetske zajednice. Za nas je ovo duboka tragedija i dubok bol. Naša crkva je, kao što znate, prošla kroz veoma teška iskušenja u 20. veku. Živeli smo u situaciji da je moćni vođa Sovjetskog Saveza obećao da će na televiziji prikazati poslednjeg živog sveštenika. Ali danas bi, čini se, sve ovo trebalo da bude prošlost. I vidimo kako u 21. veku zemlja koja izjavljuje svoju opredeljenost principima demokratije i slobode, danas progoni sveštenike, episkope, vernike Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Danas živimo u situaciji da se episkopi Ukrajinske Crkve drže u zatvoru, nalaze u kućnom pritvoru, da su podvrgnuti maltretiranju, da se hramovi na silu oduzimaju vernicima. Naravno, sve što danas možemo je da apelujemo na svetsku zajednicu i podstaknemo ih da obrate pažnju na ono što se dešava u Ukrajini. Mi to radimo, ali da budem iskren, ne dobijamo uvek podršku, razumevanje, pa čak ni bilo kakve odgovore.

A sa strane Srpske Crkve, njenog predstojatelja, Njegove Svetosti Patrijarha Porfirija, njenog Sinoda, njenih episkopa koji se ne plaše da hrabro dignu glas u ovoj situaciji i podrže našu progonjenu braću i sestre, dobijamo podršku na čemu je, verujte, ruski narod veoma zahvalan. Ovo nikada nećemo zaboraviti. Ovoga ćemo se uvek sećati sa velikom zahvalnošću i velikom ljubavlju. Postavljate pitanje kako da se izađe iz ove situacije. Mislim da je za nas, za hrišćane, odgovor očigledan: moramo svi da radimo po savesti i u svemu što radimo moramo se rukovoditi svetim Jevanđeljem. Ako govorimo o situaciji u Ukrajini, onda je potpuno jasno da se tamo danas dešava crkveni raskol, u koji se država očigledno meša, i da se dešava suprotno kanonima, suprotno pravoslavnom shvatanju toga šta je Crkva. Danas smo prinuđeni da verujemo da Vaseljenski patrijarh, sedeći u svojoj kancelariji u Istanbulu, može jednim potpisom da laika učini „episkopom”, da prihvati kao episkopa lice koje nikada nije imalo nikakve kanonske hirotonije, ni đakonske, ni svešteničke ni episkopske. Sa ovim se nikada nećemo složiti, jer svi, pa i ja, kada smo rukopoloženi u sveštenički čin, položili smo zakletvu i obećali da ćemo živeti po kanonima. Po savesti, naravno, moramo delovati i u stvarima koje se odnose na prava, prava ljudi na mogućnost da znaju svoje poreklo, mogućnost da slobodno posećuju ona mesta koja se tiču njihove istorije i porekla njihovog postojanja. A danas je, nažalost, meni lično ovo verovatno najteže. Nisam dugo na ovoj poziciji na kojoj sam danas, ali razgovaram sa ljudima koji i sami sve savršeno razumeju, koji su svesni šta se danas dešava u svetu, a istovremeno zbog nužde da se poštuju neke političke korektnosti, zataškavaju konkretne prekršaje ljudskih prava i kršenje principa svetskog poretka. Oni jednostavno flagrantno gaze temelje međunarodnog prava. Čini se da se sve ovo radi da bi ljudi živeli u atmosferi obmane i laži. Ali za nas, za hrišćane, to je nemoguće. Bez obzira na sve, nikada ne smemo gubiti nadu. Znamo da Gospod i Crkva Njegova nikada neće biti poniženi i istina Božja će sigurno trijumfovati. Verujte mi, govoreći o situaciji koja se danas razvila na Kosovu i Metohiji mi, ruski narod, u potpunosti smo uz vas. Usrdno se molimo za vas, podržavamo vas koliko možemo. Znam da ruska država ulaže ogromne napore u cilju podrške Srbiji u međunarodnoj areni. Možda ljudski ne vidimo uvek konkretne puteve rešenje problema, ali znamo da Gospod čini čuda a mi svakako verujemo i nadamo se da On i dozvoli da se pravda ispuni i da Kosovo, koje je sastavni deo Srbije i srce srpskog naroda, mora u ovom kontekstu pravde zauzeti mesto koje mu pripada.

Ruska Pravoslavna Crkva ili Moskovska Patrijaršija je pomesna i autokefalna Crkva sa dostojanstvom Patrijaršije, na petom mestu u diptihu. Ima čak 290 arhijereja, 224 eparhije, 788 manastira i više od 110 miliona vernika.

– Ruska Crkva vidljivo veliki trud poslednjih godina ulaže u svoje medije, kao i u digitalne platforme i društvene mreže. Zašto tu vrstu komunikacije smatrate važnom?

– Dozvolite mi da odgovorim na ovo pitanje kao jedan od najmlađih episkopa Ruske Crkve. Puno komuniciram sa svojim vršnjacima i odlično razumem da svako ima svoj put do hrama. Neko je kršten od detinjstva i živi i raste u verujućoj porodici, pa za njega je biti u crkvi nešto prirodno i logično. Neko dolazi u Crkvu u kasnijem uzrastu, u školi ili na fakultetu i čini prvi korak u hram i ostaje u hramu. Ali u isto vreme, u svakom društvu, a verujem da Srbija nije izuzetak, uvek postoji žeđ da čujemo reč Božju. Ali ne može svako sam da učini prvi korak da bi došao u hram. Znam iz iskustva svoje zemlje i iz iskustva mojih vršnjaka sa kojima komuniciram, da mnogima nije tako lako, prolazeći pored crkve, da uđu u hram i ostanu tamo. Stoga, Crkva uvek treba da traži mogućnosti da dopre do ljudi, da nađe put do njihovog srca. U stvari, to je ono što su apostoli radili. I apostol Pavle i njegove čuvene reči da je svima postao sve, da bi sačuvao makar izabrane, znači da Crkva mora uvek, u uslovima brzih promena u svetu, da pronađe mogućnost da dopre do svih ljudi sa Jevanđeljem. Danas živimo u eri komunikacija, u eri razvoja društvenih mreža. To je nešto što niko nije razumeo pre dvadeset godina i niko nije mislio da će se život ovako razvijati. I čini mi se da je mogućnost da se do ljudi dođe preko medija, pre svega, prilika da se prenese reč Božja za mlađe generacije hrišćana, budućih hrišćana. I zaista vidim mnoge danas, gledajući intervjue dobrih sveštenika, čitajući sveštenike koji su blogeri, koji prenose preko svojih društvenih mreža reč Hristovu, čitajući dobre telegram kanale, mnogi kroz ovo počinju da razmišljaju o tome šta je hrišćanstvo, počinju da razmišljaju šta je Crkva i na taj način nađu put ka Hristu. Još jednom ističem da je za svakoga put drugačiji, ali Crkva, čini mi se, treba da otvori sva vrata, sva moguća vrata, da ljudima da priliku da dođu Hristu. Dalje je sve u Božjim rukama. Gospod svakoga vodi svojim putem. Za neke ova vrata mogu biti odgovarajuća, za nekog drugog neka druga. Naš patrijarh Kiril, Njegova Svetost Patrijarh moskovski i sve Rusije, koji je bio dugogodišnji rektor Duhovne akademije i komunicirao sa mladima, i sam je bio jedan od prvih koji je započeo putem medija, putem televizije, da se obraća ljudima. Dugi niz godina vodio je divan program pod nazivom Reč pastira, koji se emitovao subotom na Prvom kanalu na televiziji. Kao vrlo mlad, školarac, gledao sam taj program i bio sam zapanjen kako, tada još uvek mitropolit, Svetejši Kiril nalazi način da prenese složena pitanja hrišćanske teologije mladim ljudima poput mene, u najjednostavnijim i razumljivi m formama. Znam da je za mnoge postao svojevrsni prozor koji ih je doveo u Crkvu. To je bilo tada, pre dvadeset godina, kada je još postojala samo televizija. Danas postoji mnogo više takvih alata. A naš Patrijarh, postavši predstojatelj Ruske Crkve, sve sveštenike podstiče da aktivno idu u narod, da na pristupačan način i sredstvima koja razumeju, u kojima su u stanju da pronađu prave mogućnosti, da sa time idu i dopru do ljudi i stvore priliku za svakoga da otkrije Crkvu, otkrije Hrista. Zato sada imamo pravoslavne TV kanale, ne samo jedan. Štaviše, oni su uključeni u ruski državni paket za emitovanje programa, tj. svi ljudi koji imaju satelitsku televiziju mogu da gledaju pravoslavne kanale. Pored svega, tu su i divni sveštenici, koji, kao što sam već rekao, vode sopstvene blogove, svoje telegram kanale. Znam da su za mnoge, posebno savremene ljude, za one koji većinu vremena provode na društvenim mrežama, takvi sveštenici, takvi telegram kanali i druga sredstva komunikacije bili njihov prvi korak na putu ka Crkvi. Stoga meni, kao još uvek mladoj osobi, to se čini veoma važnim. I divno je što Srpska Crkva danas mnogo čini kako bi se kroz medije približila ljudima i prenele im jevanđeljsku poruku.

Posle Beograd i Novog Sada, predsedavajući Odeljenja za spoljne crkvene poslove Moskovske Patrijaršije mitropolit Antonije je otputovao u Banja Luku. Nama, uprkos svim izazovima koje ima pravoslavlje u svetu danas, ostaje snažan dobar utisak posle njegove izjave da je „Ruska crkva u Beogradu most između dve sestrinske crkve koje vezuju najtopliji odnosi”. Na mnogaja ljeta!

Razgovarala: Sanja Lubardić, glavni i odgovorni urednik Televizije Hram i Radija Slovo ljubve
Prevod sa ruskog: đakon Nikolaj Sapsaj

Izvor: SPC