Ovaj dan tebi posvećujemo, prepodona mati Efrosinijo, i ovu ti službu prinosimo i pesmu pevamo.
(slovo o Svetoj carici Milici, prepodobnoj Evgeniji-Efrosiniji iz Žitija i bogoslužbenih pesama)
Hodite danas, zborovi srpski,
okupimo se u svetim hramovima
i toržestveno proslavimo
osobitu među gospama srpskim…
(malo večernje; Slava na Gospodi vozvah)
Rođena oko 1335. godine, Milica je bila potomka bogoljubive srpske kraljevske loze Nemanjić, čukununuka Vukana Nemanjića, ćerka čuvenog vojvode topličkog Vratka Nemanjića, u narodnim pesmama opevanog kao Jug Bogdan i supruga Svetog slavnog Velikomučenika cara Lazara Hrebeljanovića: Beše roda sveta i slavna i naročita… blagorodna, čestita i mudra, a u pobožnosti prednjačaše u rodu svome…Svim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena; pametna, energična, a iznad svega, pobožna i Bogu predana“ (Ava Justin; žitije Svete Evgenije-Efrosinije).
Svoje detinjstvo Milica je bogatila hrišćanskim i svetovnim vaspitanjem bivajući čest gost na dvoru kod rođaka joj Car Dušana (1308-1355). Sa Lazarom, budućim mužem, najpre se srela u krajevima svoga oca, gde kasnije na tom mestu zida svoju zadužbinu – manastir Ljubostinja. Blagoslovima Cara Dušana i oca joj Vratka udaje se za Lazara 1353. godine. U časnom i bogoljubivom braku Lazar i Milica rodiše pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, a potom i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja (koji umre po rođenju).
Lazar Hrebeljanović (1329 -1389) beše čuveni vojvoda, slavan po viteštvu, čestitosti i oštroumnosti, a na dvoru kod cara Dušana veoma voljen i poštovan. Budući takav čovek njega i Gospod prepozna, otkri, i dade narodu za čuvara bogoljubivih i čovekoljubivih Mu zapovesti – čuvara vere i otačastva: Zavoleo si lepotu slave Božje, među zemnima si Mu ugodio i dobijeni talant dobrim delima si udvostručio“. (tropar Svetom mučenik Lazaru)
Još jedan očevidac Lazarevog žitija, monahinja Jefimija (despotica Jelena Mrnjavčević), pohvalnim slovom uznosi mu veličanije i veze zlatnim nitima na crvenoj svili: Među lepotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o! novi Mučeniče, kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja pokaza te krepkim i slavnim među svom zemaljskom gospodom. Gospodovao si zemljom otačastva svoga, i u svim dobrima uzveselio si poverene ti hrišćane, i mužastvenim srcem i željom pobožnosti izišao si na zmiju (tj. turskog car Murata) i na neprijatelja božanskih Crkava, rasudivši da tvoje srce ne može trpeti da gleda gde hrišćanima otačastva tvoga vladaju Ismailćani”. (Pohvala knezu Lazaru, Jefimija)
Nakon Kosovske bitke, Lazarevog opredeljenja za Carstvo nebesko i mučeničke smrti, njegova udovica, hristoimenita majka sveg srpskog roda, uzevši „na se revnost mušku“ (Patrijarh Danilo III), mudro i hrabro vladaše Srbijom u teška vremena turskog vazalstva.
Njen savremenik Konstantin Filozof. najcenjenijim rečima opisuje njenu ličnost: A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše kao što veli Solomon mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i mudri Odisej u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koja su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti i iđaše napred na sve veće delo.
Milica je od turskog sultana Bajazita dobila obećanje da Crkvu Božju neće goniti i hramove rušiti, ali pod uslovom da mu najmlađu kći Oliveru ustupi za ženu. Mislila je ova mudra mati: bolje jednu svoju kćer na žrtvu da prinese, nego mnoge srpske ćeri i devojke, crkve i manastire da izgubi. Oliveru je Gospodom bodrila i snažila: Hrista da se ne odriče – dušu da sačuva. A Olivera, mučenica, djeva, krasna u lepoti telesnoj, a još krasnija u duhovnoj, pitomoj pčeli ravna, u gnezdu agarjanskom, od osinjeg goreg, osta verna Gospodu i majčinom zavetu.
Sina starijeg Stefana (1377-1427) koji je nakon smrti Lazara imao svega dvanaest godina, mudrošću je učila, verom nadom i ljubavlju snažila, pripremajući ga da nasledi presto svoga oca: Mač slavnog Lazara sinu svome Stefanu Visokom si dala (tropar Svete Efrosinije). On budući bogobojažljiv, od zla neustrašiv, pokaza se kao najbolji vladar, vitez, vojskovođa i književnik, a još većma kao bogljubiv i čovekoljubiv: Kao snažni bedem pokazao si se stradalnom rodu svome, Stefane premudri, i sledio si u delima carske roditelje tvoje, ukrasivši otadžbinu mnogim crkvama. Ostao si u veri naših Svetih Otaca, u njoj neprestaj ni nas da ukrepljuješ, molitvama tvojim, pred prestolom Višnjega Boga (tropar Svetog Stefana).
Istinskom rodoljublju i otadžbinoljublju Lazarevu svedušno si posledovala, no pre toga zapoveđenom Bogoljublju i bratoljublju; zato te pojemo kao bodru vršiteljku zapovesti Gospodnjih, Milice pravohodna (kanon drugi, pesma treća). Kao majka svem rodu srpskom, tek kada sve gladne i žedne nahrani i napoji, bolesne izceli, nage odenu, nejač zaštiti, ucveljene uteši, crkve i manastire darovima obasu, predavši carstvo svome sinu Stefanu pravednom i mudrom, odlazi u svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju, koju podiže pre kosovske bitke, i prima monaški postrig 1393. godine, a sa postrigom i monaško ime Evgenija: Skinuvši carsku odeću, obukla si monašku rizu, Evgenijo slavna (tropar Svete Efrosinije).
Njenom podvižničkom životu pridružuju se mnoge srpske udovice postradalih kosovskih junaka. Među udovicama beše i Jelena, supruga despota Jovana Uglješe Mrnjavčnjevića, potonja monahinja Jefimija, Miličina rođaka, duhovna sestra, sapodvižnica i saputnica, koja takođe sebe svrsta u „mudre devojke“. Jefimija beše prva srpska pesnikinja i vezilja poznata po čuvenoj pohvali koju je napisala i izvezla Caru Lazaru nakon njegovog mučeničkog stradanja.
Iz manastira Ljubostinja Evgenija nastavlja staranje o svome sinu despotu Stefanu, srpskoj zemlji, pravoslavnoj veri, najpre prinosivši molitveno pregalaštvo, a sve radi očuvanja srpskog hristolikog identiteta: A ti si Krst Hristov kao mač duhovne pobede uzela, na spasenje duše svoje i roda srpskog bogonosnog (tropar Svete Efrosinije). I Milica je potegla za perom, u njenim rukama kao oštar mač, mač istine i pravde, da saseče svako zlo naišlo na srpski rod, te iz svoga ohristovljenoga bića, kao iz tobolca izvlači molitvene stihove koji snagu psalama Davidovih nose:
Pohvala Caru Lazaru
(Udovstvu mome ženik – sačuvani deo pohvale)
Ko je ovaj?
Govorite u uši moje.
Da li je ovaj koga pre ženjah,
moj ukras, mojoj deci rasejanoj sabranje?
Da li je ovaj koga iz zavisti
htedoše neprijatlji srušiti
i svetlost moga vida kao tamnicom
mračnim tamnicama držati,
i ne mogoše?
Da li je ovaj udovstvu mojem ženik?
Dođi, o ženiče, dođi,
i podaj onima koji mi čine zla
po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoj dolazak
na pomoć moju.
Primi oružje i ustani i ne zakasni!
Zabi strele izoštrene u srca njihova,
koje za mene izoštriše, bezakoni.
Ne trpim k tomu poruge onih na me.
Kolikim žrtvama mrskim oskvrniše me!
Dođi, osveti me krvlju svojom.
Priđi, podanju mome potporo.
Saberi mi čeda rastočena,
koja zavišću vrazi
od mene otrgnuše.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi čeda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zavišću svojom,
kao pre, kada ne bi s njima.
Da ne zadrema oko tvoje.
Da ne slabe noge tvoje.
Pasi mi stado, koje ti uručih.
Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestaneš da se boriš s njima
za mene i stado moje.
Raduj se, moje oko.
koje nikada ne spava, o Lazare.
I opet na prvo uziđem.
Lazar koji sijanjem sve zvezde nadsijava,
Lazar tuđinima prisvojenje,
propovednik Trojice,
zarobljenim osloboditelj.
Lazar crkvi nepokolibljivi stub,
bolesnim lekar, nagim odeća,
Lazar inocima vojvoda krepak
na bese i spasitelj.
Raduj se, o Lazare,
apostolski it pripevam,
i opet kažem: raduj se.
Raduj se, krine koji nam je
od trnja zasijao,
vojnicima oružje nepobedimo.
Raduj se, pustinjacima nastavniče.
Raduj se, Lazare, onima koji plove
krmanoše i tiho pristanište.
Raduj se, ozlobljenim osvetniče
i lažljivcima obličitelju.
Raduj se, plačnim utešitlju,
i sirotim branitlju, i nagim odećo.
Raduj se, krepkih blagolepije,
i udovicama hranitelju.
Blagosloven zaista jesi, o Lazare,
blagoslovi mene koji tebe blagosiljam.
Nema pohvale, kojoj nisi dostojan,
No um iznemogava…
Puna Duha Božjeg, imala si smelost pred Bajazitom… da ispovedaš Svetu Trojicu: Oca i Sina sa Svetim Duhom… (kanon, prva pesma na Slavu). Iz manastira Ljubostinje kao monahinja Evgenija zajedno sa Jefimijom iziđe pred Bajazita da izmoli pomilovanje lažno oklevetanog sina Stefana i potraži mošti Svete Petke Srpske, nudivši sultanu sve svoje bogatstvo. Sultan se smejao njenoj potražnji i u čudu prozborio: „Zašto ne išteš nešto dragocenije, nego samo te suve, nepokretne kosti?“. Sva radosna u Hristu, sa moštima Svete Petke, iz Vidina načinili molitveni vhod Srbijom i položi ih najpre u manastiru Županjevac, potom u Ljubostinju, da bi po njenoj smrti 1417. godine bile prenešene u Beograd.
Pred končinu zemaljskog života prima na sebe veliku shimu i ime Efrosinija, a nedugo potom u velikom podvigu i miru predstavlja se Gospodu 11. novembra 1405. godine. Njene celebne svete i čudotvorne mošti bivaju pohranjene u njenom hramu, gde se i danas nalaze: Tvoje telo kao stanište Duha i čudotvorno, u velikoj crkvi Ljubostinje i sada izliva isceljenje svima koji ti pritiču, i sa verom ime tvoje prizivaju, mati Efrosinijo, i rajska dušo (deveta pesma kanona, treći stih).
Nad njenim mirotočivim moštima čuda, isceljenja i duhovna okrepljenja i danas se dešavaju tiho, skoro neprimetno, ali neizostavno, te je s razlogom nazivamo „tiha pomoćnica“: Zato blagoslovi Bog ime tvoje i grob tvoj mirotočivi, Evgenijo svehvalna: svima bolesnim za isceljenje i svima vernim na spasenje (kondak Svete Efrosinije).
protojerej Danijel Stefanović
Izvor: Eparhija kruševačka
.png)