Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377; умро у Главици код Крагујевца 1. августа 1427) био је син и наследник Светог српског кнеза Лазара Хребељановића, погинулог у бици са Турцима на Косову (1371—1389). Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота српског.  Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса.

Деспот Стефан Лазаревић је умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Није имао деце. 1426. год. на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника.

Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света три младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ.

Подигао је дивне задужбине, манастире Мансију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда.

Упокојио се у Господу 1. августа (19. јула) 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 1927. године и слави га 1. августа (19. јула).