Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена 24. марта 2005. године у Цркви Светог Ђорђа под Горицом након парастоса пострадалима 1999. године од НАТО бомбардовања и злочина албанских терориста 

Пророк Давид записао је давно за онај први изабрани Божији народ: Остадосмо поруга сусједним народима, а Свети апостол Павле говори: Остадосмо сметлиште свијета. И те ријечи које су важиле за древни Божији народ очевидно  да се могу примјенити и на један од хришћанских савремених народа који носи назив српски народ.

Нешто страшно и непојмљиво за здрави људски разум, а још мање за дубљи људски и хришћански морал, догодило се на свршетку 20. вијека – хришћански народи или макар који носе то име, сабрали су се и бомбардовали један грешни балкански народ, али један хришћански народ са хришћанским образом, са хришћанском историјом. Народ који је у вријеме све своје прошлости увијек и изнова био на страни Божије правде, и људске правде, и који никада у пресудним историјским тренуцима није кренуо погрешним путем, него је, и поред свих својих немоћи и слабости људских, увијек знао да одабере онај пут Господњи, пут голготски, онај косовски пут. Да одабере, намјесто земаљског, Небеско царство, знајући да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довека. Тај народ је бомбардован и то је нешто што се догодило први пут у људској историји, историји Европе. И дубоко сам увјерен, када прођу ова помрачења нашег времена, интереса и раслабљености, да ће увијек изнова Европа се враћати том именитељу и том догађају и оно што је здраво у њој преиспитивати увијек изнова своју савјест због тог злочина извршеног над невиним народом, због убиства невиних људи, због ужаса и страха посијаног по нашим срцима, по нашим домовима, нашим њивама, у душама наше дјеце. Сретао сам толико дјеце, и данас се срећу, која су се престравила у оним временима започетим на данашњи дан 24. марта, која су трајала до јуна мјесеца.

Требаће много времена да се обнове и домови и мостови и пруге и храмови, а прије свега да се обнове људске душе, да се обнови људско достојанство послије тог страшног и нечувеног догађаја којим је хришћанска Европа завршила  2000. годишњицу хришћанске историје.

Многа су имена записана у мученикослов овог нашег времена, ми смо овдје само поменули свештеника Божијег Миливоја, поменули смо Марицу Мирић, Милицу Ракић, дјевојчицу која је настрадала у своме дому у Београду. Знамо и многа друга имена, а многа су и незнана, знамо и наставак тог злочина који и дан-данас траје. Знамо и оскрнављене светиње, више их је порушено у овом времену када је Косово и Метохија под покровитељством Уједињених нација неголи што их је срушено у вријеме ропства отоманског и пестогодишњег страдања нашег народа, и данас су, оно што је остало од тих храмова, и даље у опасности да нестану са лица земље. А они последњи остаци остатака сјемена народа светосавског, они данас не само што немају елементарна људска права, него немају ни елементарно право на живот и на кретање, нешто што је нечувено и нешто што се ријетко кад догађало у временима као што је ово наше.

Зато смо дужни да памтимо, да памтимо своју тугу и свој крст и своје распеће, и да знамо да се овим новим распећем и новом голготом у ствари наставља она голгота рода нашега започета 1389. године. Нијесмо ми љубитељи некаквих мртвих старина, као што то неки мисле, када спомињемо Косово и 1389. годину, ми само тиме показујемо да смо истински, историјски зрели народ, да памтимо и знамо да се оно што је било и прије више од 600 година и дан-данас догађа и да се и данас, као и тада, на истим тим просторима огледа судбина савременог свијета.

Распето Косово и Метохија су огледало савременога свијета, ту се укрштају судбине модерне Европе, модерне Америке, модерног свијета и све што се догађа данас у свијету оно се у маломе догодило и догађа на Косову и Метохији.

Ту се огледа људско слијепило, људска нечовјечност, али се огледа у исто вријеме и изворна људска човјечност и људско достојанство.

Помињући оне који су пострадали, и који дан данас страдају, ми се молимо Господу да уразуми моћнике овога свијета, а и нама да даде ума и разума, да из свих ових безизлаза историјских и распећа изнесемо здраву памет и чист образ. И да се изнађу путеви да свако који живи на овим просторима и ма гдје у свијету, да задобије и има она права која му припадају по Божијем и по људским законима.То желимо свакоме људском створењу на овој земљи, а то желимо и свом народу и последњим остацима закланог и распетог народа српског на Косову и Метохији, а онима који су пострадали, од оног војника у Даниловграду до оне невино побијене дјеце у близини Андријевице и до свих оних на другим мјестима, њима нека би Господ подарио блажени спомен и вјечни покој.

Транскрипт Весна Девић

Митрополија црногорско-приморска