Након три дана очајног отпора турска војска је затражила милост а војсци Јанка Вукотића испред Пећке патријаршије, приређена је свечаност и величанствен дочек. Одмах потом потписан је уговор о предаји града, изабрана је нова управа и војска је кренула према Високим Дечанима. Турске снаге у Метохији су се крајем октобра ужурбано повлачиле преко Призрена и Дебра ка Охриду и Битољу.

У Ђаковици се налазио само један батаљон регуларних трупа од око 500 војника с једном брдском батеријом. Српска и црногорска влада својим споразумом о савезу нијесу биле ријешиле питање разграничења на ослобођеној територији. Требало је да свака од њих држи оно што у току операција заузме.

Командант црногорског Источног одреда јавио је краљу Николи да се мора задржати у Пећи још неколико дана, док успостави ред, разоружа муслиманско а наоружа српско становништво, јер је сматрао да су „… Пећка нахија, Патријаршија и Дечани глава Старе Србије а то је у наше руке”. Први контакт са српском војском Источни одред је успоставио на дан уласка у Пећ. Тога дана, наиме, командант одреда је добио писмо поручника Алексе Жујовића, који је као командир једне коњичке извиднице Ибарске војске, стигао до манастира Девича у Дреници. Поручник Жујовић је извјештавао о већ постигнутим успјесима и даљим намјерама српске војске и тражио слична обавјештења о црногорској војсци. Истога дана је командант Источног одреда телеграмом јавио команданту Ибарске војске у Митровици да је са војском ушао у Пећ. Три дана касније, једна српска извидница од осам коњаника стигла је у Пећ. Тај први сусрет српских и црногорских војника био је веома срдачан и дирљив. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима” – извјештавао је увече командант одреда краља Николу.

Сјутрадан су у Пећ стигли помоћник начелника штаба Ибарске војске мајор Милутин Лазаревић и поручник Жујовић са 25 коњаника, а ноћу је дошао и командант Ибарске војске генерал Михаило Живковић. Генерал Живковић и бригадир Вукотић споразумјели су се да са својим снагама заједнички изврше покрет ка Ђаковици, што су и учинили 5 новембра. У Пећи су као посада остављени Језеро-шарански батаљон (који је по ослобођењу Пљеваља упућен у Пећ) и један батаљон Колашинске бригаде. Међутим када су команданти Источног одреда и Ибарске војске стигли у Дечане, они су извјештени да су Васојевићка и Колашинска бригада и Дринска дивизија ослободиле Ђаковицу. Васојевићка бригада је одмах по избијању у Дечане добила наређење да шаље јаче извиђачке дјелове ка Ђаковици. Командант бригаде је у два маха обавијестио команданта одреда да Бајрам Цури прикупља у Ђаковици јаче снаге “за одбрану и евентуални напад”, па је тражио да се пожури с покретом главнине ка Дечанима. У складу с тим, упућена су три батаљона Колашинске бригаде, као ојачање Васојевићке бригаде. Али је командант одреда и даље сматрао да су то мале снаге за ослобођење Ђаковице, те је наредио да само „… шаљу извиднице … до Ђаковице на планинама до Јуника”.

Васојевићка бригада и дјелови Колашинске бригаде, међутим, нијесу наилазили ни на какав отпор. Стога је командант Васојевићке бригаде одлучио да настави покрет ка Ђаковици. Када је његова претходница челом избила у близину Ђаковице, отворена је јака пушчана ватра са сјеверне ивице вароши. На косама источно од Ђаковице дјелови Дринске дивизије такође су били ступили у борбу с непријатељем. Ослобођењем Ђаковице и сусретом са српским трупама завршено је ослобођење Метохије.

Тиме су престале борбе на овом правцу и Источни одред је завршио своју оперативну улогу као самостални одред црногорске војске.