Светом литургијом у Цркви Светог Николе, а затим и литијом уз ношење светих икона, данас је у Котору  прослављена Недјеља православља.

Бесједу је произнио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, подсјетивши на период васпостављања поштовања икона 843. године, за вријеме царице Теодоре, а послије њиховог дугог гоњења у 8. и 9. вијеку, због чега се ова недјеља зове и Недјељом праве вјере.

„Вјеровање у Спаситеља Христа, да је Он Син Божји, ми данас исповиједамо на још један начин, кроз поштовање светих икона. Данашња недјеља назива се Нед‌јеља православља зато што се сјећамо догађаја из историје хришћанства када је Црква побиједила једну озбиљну јерес која је потресала њено тијело скоро два вијека.

Сјећамо се догађаја када је 834. године царица Теодора ставила тачку на ту причу, која је дуго трајала. Многе жртве су поднијете зато што су постојали људи који су сматрали да не треба поштовати иконе и да је то богохуљење а, будући да су и цареви подржали такво учење, Црква је претрпјела велике жртве. Многи су страдали, многе иконе су уништене, многе мошти су нажалост такође уништене, будући да је одонос према моштима био исти као према иконама. Многи су и животе положили бранећи иконе и бранећи православно учење.

Откуда толика жртва и толика борба око тог учења о иконама? Зар није било већих догмата и зар нису иконе само украси цркве, зашто се због тога дизала бука?

“Иконе заиста јесу диван украс цркава, али далеко од тога да су само украс“. Икона је израз вјере и дубоког доживљаја Цркве. Икона је израз апостолског и светоотачког предања од почетка саме Цркве. Како кажу свети оци “ икона се саздаје у молитви и због молитве”, наставио је о. Немања, рекавши и да они прави иконописци, који сликају икону, моле се Богу док то раде и сликају да се ми пред њом молимо.

„Токђе, иконе још називају и Јеванђеље за неписмене, сликовито речено јер кад гледамо иконе, посебно иконе празника, ми кроз њих можемо, чак и не читајући, да сазнамо неке важне догађаје, велике празнике. У иконостасу су представљени празници на којим је Господ Исус Христос. Само гледајући те иконе ми можемо да схватимо што се догодило. Иконе дакле представљају израз Цркве, а теологија иконе је сажетак свих осталих догмата које је Црква изњедрила током вјекова“, рекао је о. Немања.

Како је назначио, побједа над јереси у 9. вијеку, оно је што зовемо побједом православља, јер то није побједа само над једном јереси, будући да је било и озбиљнијих, као што су тријадолошке, христолошке...У вјеровању о иконама сакупљено је комплетно богословље.

„Поштовањем икона, исповиједамо све остале догмате. Кроз иконе прослављамо и Бога једнога у три лица, исповиједамо христологију, исповиједамо учење о спасењу свијета, спасењу нас људи да је Бог дошао, не чисто да би дошао, него да би нас спасио. А то учење је искристалисано управо у одговорима на погрешне изразе оних који погрешно учили - јеретика. Тако су настали и други догмати“, казао је о. Немања, подсјетивши да Црква није имала потребу да их прецизно изражава све док неко није погрешно учио.

Тако је и Црква кроз приговоре иконобораца, додао је, јасно изразлила нашу вјеру, зашто је поштујемо и што је наша Црква.    

Иконоборци су учили да је иконопоштовање, уствари, идолопоклонство и да се крши друга Божије заповјест „не прави себи идола нити каквог лика“.

„Црква је објаснила да се ми не клањамо никаквим предметима, што би заиста било идолопоклонство. Црква каже да поштујући икону ми поштујемо Бога, односно светитеља. Клањајући се лику који је изражен ми то поштовање преносимо на ону личност која је на тој икони насликана. Када пред иконом узносимо молитве оне иду ка личности светитеља односно самога Бога, који нам даје исцјељење. Они који су нападали иконе говорили су да је у Старом завјети постојала забрана сликања Бога зато што Га нико никада није видио. Логично, заиста, ако Бога нико никада није видио, не можете га сликати. Међутим, како каже Свети Јован Дамаскин, сама забрана сликања Бога кога нико никад није видио је аутоматски и дозвола сликања Бога онда када је Бога неко видио. Када смо видјели Бога? Оваплоћење јесте моменат који је пресудан у теологији иконе. Јер Бог, тај невидљиви Бог, који је створио свијет, који је изнад све твари, Он постаје твар и Он постаје видљив нама људима. Јавља се као човјек и сви Га видимо и када је Он видљив онда може и да буде сликан. Управо Га сликамо онаквог какав је виђен, као човјека. Али ако Га сликамо као човјека не мислимо да је био само човјек него личност Христа у коме су обједињене двије природе, божанска и човјечанска“, рекао је о. Немања.

Такође, иконоборци су сматрали да твар, све што је створено, не може да изрази нестворенога Бога.

„Свети оци одговарају, ако је тај нестворени Бог, свемогући Бог, сматрао за достојно да се „обуче“ у твар, постане човјек, да буде прави правцати човјек са правим тијелом, ако је Он сматрао за достојно да то буде , онде и ми можемо пуним устима да прослављамо Онога, Који се обукао у твар и који нас је кроз ту твар спасио. Како каже Св. Јован Дамаскин „Не клањам се вештаству него Творцу вештаства, Који се обукао  у то вештаство и кроз то вештаство нас људе спасио “. Дакле, клања се Ономе који је прославио материју и кроз њу нас људе спасио. На крају крајева, ми вјерујемо да је све што је Бог створио за спасење. Ништа није за пропаст. Погрешно неки уче да је само душа важна а да је тијело и све материјално, пропадљиво. То није православно учење јер ми знамо да све што постоји да је Бог створио и да је све добро (Свето писмо: „И вид‌је Бог да је добро и да је све добро“). Дакле и материја је добра јер је Бог створио. И материја је за спасење. Када неко умре, што радимо са тијелом? Сахранимо, сохранимо, што на црквенословенском значи сачувати. Чувамо тијело за опште васкрсење“, казао је о. Немања, закључивши да, поштујући иконе поштујемо све догмате Цркве и, као што су они 834. када је царица Теодора прогласила побједу православља, кличемо: „Ово је вјера апостола, ово је вјера отаца, ово је вјера православна, ова вјера утврди Васељену, амин“.