На данашњој Светој литургији у Цркви Св. Луке у которском Старом граду, на празник Светог Кирила Јерусалимског (Недјеља друга поста – Пачиста), читано је Јеванђеље по Марку, зачало 7 (2,1-12):
“И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући. 2. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. 3. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. 4. И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он беше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. 5. А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: „Синко, опраштају ти се греси твоји!” 6. А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: 7. „Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?” 8. И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: „Што тако помишљате у срцима својим? 9. Шта је лакше? Рећи узетоме: `Опраштају ти се греси`; или рећи: `Устани и узми одар свој, и ходи?` 10. Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе”. Рече узетоме: 11. „Теби говорим: `Устани и узми одар свој, и иди дому своме.`” 12. И уста одмах, и узевши одар изађе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: „Никада тако што не видесмо.”

Вјерном народу обратио се протонамјесник Бранислав Ђурагић из Новог Сада, назначивши да Христос, гледајући наша срца, жели управо да види да смо вјерујући, да вјерујемо Њему, Који може учинити да нам  се опросте гријеси, што је и најважније што можемо добити доласком у цркву.

„ Данашње Свето јеванђеље пред наше духовне очи ставља једну заиста дивну и потресну слику. Видимо Христа који тек почиње своју бесједу, своју проповијед јеврејскоме народу. Видимо силан народ који хрли ка Њему.

Овд‌је у овој ситуацији је била једна кућа. Толико се напунила народа, који је био жедан те ријечи Божије, да нису могли просто да сви стану него су стајали испред. Притом, четири човјека, четири пријатеља, долазе да донесу свог пријатеља, човјека који је био болестан, који је лежао на постељи, који је био непомичан.

Очигледно да је та болест била тако страшна да се он годинама мучио. Јеванђелист Марко нам не доноси детаљније податке о њему, као што имамо код Матеја, који је исто спомињао овај догађај.

Управо њих четворица , вид‌јећи да је толики народ, да не могу да прођу, учинили су толики труд да су чак и кров куће, у којој се Христос налазио, раскопали. Притом говоримо о Палестини гд‌је су куће биле такве грађе да је кров могао да се разгрне.

Пред Христом, Који се обраћао народу, од‌једном почињу да падају труне са тог крова, да Га прекидају у ономе што је била Његова мисија, али Он, као што видимо овд‌је у Јеванђељу, уопште не реагује на то, не прави од тога никакву сцену. Напротив, Он види и осјећа жељу и вјеру ове четворице, који су донијели свога пријатеља који је на постељи.

Они га спуштају јер нису могли да прођу никако и буквално га стављау пред Христа. И, како каже овд‌је Јеванђелист Марко, Христос вид‌јевши вјеру њихову, обраћа се овом одузетом. То је врло важна ствар. Обраћа се прво души овога човјека и говори му: „чедо опраштају ти се гријеси твоји“.

Људи који су стајали око Христа, међу њима је био обичан народ, али били су и књижевници, учени људи тога доба, добри познаваоци Закона Мојсијевог, итекако су знали да такву власт нико на свијету нема до сам Бог и зато гунђају и говоре у себи „ко је овај, што овај измишља, ставља себе изнад Бога и од‌једанпут опрашта некоме гријехе. То само Бог може да чини“.

Али, пред њима јесте Бог, Богочовјек Христос и чита их као прве књиге и зато овд‌је Јеванђелист и спомиње тај детаљ да управо знајући Христос духом што су у срцима својим помишљали, открива њихове помисли, обраћа им се отворено: „зашто тако помишљате у срцима својим, јер судите о мени не знајући ко сам ја и шта сам ја?“.

Али, ова четворица доносе човјека са искреном вјером јер су чули да постоји неки велики пророк, велики исцјелитељ и не знајући да ли ће тај њихов пријатељ бити исцијељен, они су учинили велики труд. Замислите сада неког у оно вријеме да га четири пријатеља носе на носилима, а при том да његова болест није била само да је он лежао, већ је вјероватно био и у боловима.

И пристаје он можда и на јавну срамоту. Они ће га донијети и што ако га Он не исцијели? Какав ће бити њихов труд и шта су они урадили носећи га по тој жези која је сигурно била велика у то вријеме. Углавном, они улажу велики труд да би донијели свог пријатеља пред Христа.

Христос, као што каже Јеванђелист Марко, „виђе вјеру њихову“. Колико је уствари важна та вјера и данас, колико је уствари важна вјера нас који смо у Цркви, који себе називамо хришћанима, који вјерујемо и да својом вјером друге побудимо? Да својим вјером помогнемо неког ко је можда духовно свезан.

Овд‌је, у овој причи, овај човјек је и тјелесно био свезан и зато прво обраћање Христво њему јесте да се разријеши од духовних свеза, свеза гријеха, јер Он као Син Божји итекако има ту власт. Друга ствар, која се онда сама по себи разријешила, јесте тјелесно страдање овога човјека, који је онда здрав устао пред свима.

Зато Христос , гледајући срца наша, жели управо да види то. Жели да види да смо вјерујући. Жели да види да вјерујемо Њему, да вјерујемо да Он може учинити то, а то је да нам опрости гријехе. И то је најважанија ствар коју треба да добијемо када дођемо у храм Божји. Управо то је терет који можда и не осјећамо и често се дешава да када дођемо на исповјест и почињемо с тиме да немамо неки велики гријех – „нисам убио, нисам украо“… Просто нешто тако ситно, свакодневно. Али, као што кажу свети оци, када се накупи тај џак малих каменчића, он постане огроман тежак, вуче нас, спутава и не можемо да се крећемо.

Једино у Цркви, једино Син Божји, једино благословном свештеника добијемо отпуст тог великог гријеха, тих великих гријехова наших, који можда д‌јелују да су мали, јер некога оговарамо- „ништа ја ту лоше не мислим,  јер просто само желим да кажем своје мишљење“... И то је то , ту најчешће падамо сви и заиста смо у стању да увијек уперимо прст у другог и кажемо „знам ја њега“. Али, ко кога може знати боље него Бог, ко нас може знати боље него Бог?

Зато немамо право и не смијемо никада себи допустити, као ови књижевници, да сједнемо на ту столицу која је једино предодређена Сину Божијем. Само Он може да сједне не њу и само Он смије да суди. Нико од нас , апсолутно нико нема власт да суди другоме човјеку и зато ово Јеванђеље заиста јесте Јеванђеље о вјери, да вјерујемо да Христос опрашта гријехе и да опрашта гријехе свакоме, а да наша вјера , као вјера ове четворице људи може да учини да неко устане у сваком смислу. И тјелесном и духовном.

Нека би нам Господ дао да ово духовно ходочашће које имамо у току Великога поста , издржимо до краја, да нам да да своје гријехе не носимо тако као што су носили ови књижевници, него да их отворено исповиједамо пред свештеником својим , тражећи благослов и опроштај и да управо молитве свих светих и данашњег великог заштитника Григорија Паламе и нама буду молитве које ће нас узносити и носити до празника Васкрсења Христовог, да бисмо заиста могли да се поклонимо том дивном Сину човечјем, Сину Божијем, Који опрашта свима и све ако искрено волимо и праштамо једни другима. Нека нам Бог да снаге да славимо Име изнад сваког имена, Оца и Сина и Светога Духа, амин“, поручио је о. Бранислав.

Фото  - Андреа Шеваљевић