Глад и жеђ за правдом могу се утолити само на једном мјесту, у Царству Божијем, казао је  протојереј Игор Балабан, архијерејски намјесник зетски.

У Ризници СПЦ Котор, у оквиру циклуса предавања током Великог поста у организацији Српске православне црквене општине Котор, о. Игор је јуче одржао предавање под називом „Блажени гладни и жедни правде“.

Подсјећа на почетку на ријечи Господа које је изговорио на Гори.“Најприје Господ говори да су многи блажени па набраја: блажени су милостиви, сиромашни духом, миротворци, прогнани правде ради, а блажени су и гладни и жедни правде”. Дакле, блажени у овом смислу јеванђељском, у којем Господ говори, они су који су благословени.
Такви, не само да су благословени таквим својим настројењем и да је благословено такво њихово настројење, већ је такво њихово настројење, оно које их уводи у Царство и које Господ и прихвата и препознаје као своје синове и кћери. Дакле, то је блаженство у јеванђељском смислу. Блаженство значи да је он, она, да су постали становник Царства небескога ониме што су чинили и ониме што су дјелали. Дакле, блажени, гладни и жедни правде. Зашто су блажени, односно шта су важни?

Зашто Господ баш овдје, као и на многим другим мјестима у Јеванђељу, помиње глад, жеђ и правду? Осим што се сматрало да је интересантно да чујемо о овоме блаженству и о правди, правди за којом сви вапијемо у сваком тренутку нашег живота, вапи читав свијет и читава друштва, некада читаве класе, данас неки други дјелови друштва вапију за том правдом. Осим, што је добро да чујемо, добро је и да у ове дане поста говоримо о глади и о жеђи. Зашто уопште и какве везе има та глад и жеђ правде и ова наша плотска тјелесна глад и жеђи? Да ли постоји нека корелација међу њима? Или баш немају никакве везе? Наравно, Господ не користи случајно изразе глад и жеђ. Глад је одлика палога човјека”, каже о. Игор.

Глад наша тјелесна, истиче, не може никада да се засити.

“Заправо, то засићење врло кратко траје. Свега неколико сати. Или, ако неко није много јешан може трајати по неки дан. Али не више од тога. Глад наша тјелесна, а особито жеђ, захтијева непрестано и стално утољавање, непрестано и стално засићавање и испуњавање тијела оним што може да засити ту глад. Дакле, одлика палога човека. Сјетите се да је Адаму и Еви, како нам библијски извештај каже, било дозвољено да једу од свакога дрвета у рајском врту осим од једнога. Онда кажемо да је пост, дакле глад,  превазилажење глади, борба са глађу, пост, да је једна од првих заповјести Господњих. Господ, посади, створи људе, створи човјека и једна од првих ствари које му каже, једна од првих заповијести које му даје је да пости да се уздражава од одређене хране. Тамо се та храна назива Дрво познања, добра и зла”, каже о. Игор.

Подсјећа и да човјек већ тада крши заповјест Божју, не слуша Га, не иде за Његовом ријечи, већ за својом похотом.

“Чинили су то наши прародитељи. Отишли су за својом памећу, а не за Божијом, добронамјерном, родитељском ријечи. Прекршење те заповијести, такво наше погрешно настројење, произвело је оно што се у Јеванђељу назива похотом плоти, похотом очију и гордошћу живљења. Тако нам се у Јеванђељу говори о нашој природи. Која је збиља поробљена овим похотама и овом гордошћу.

Све што видимо, желимо да поседујемо. Све што је око нас, над свиме што је око нас, желимо да се уздигнемо, желимо да будемо први, желимо да имамо више од свих. Желимо најбољу храну, да имамо најбољу кућу, још боље ауто него што имамо и то је борба, свакодневна борба свакога од нас да се с тиме боримо. Наравно, рационални смо ми довољно да знамо да не можемо у датим околностима да постигнем све што нам треба, али то нам не смета да унутар себе гајимо осјећај да је нешто неправедно. Да је овај свијет неправедан према нама. Да наш живот треба и мора да буде бољи и да и сами Бог, ако се довољно наљутимо, прогласимо и Њега неправедним јер другима даје, а мени не даје. Сјећате се оне приче о оним посленицима који су дошли, неки у рану зору, а неки у једанаести час”, каже. о Игор.

Наш појам правде је, додаје, “доста клизав у најмању руку”.

“Појам правде Божје је много свеобухватни. Када Господ сами говори о правди не подразумијева увијек оно што ми мислимо о њој. Правда и милостиња и неузношење над другима саставни су дио поста, а тиме су и саставни дио муке ових који су гладни и жедни правде, како Господ каже, а то смо сви ми - неки од нас, који хоћемо да будемо блажени, или се макар трудимо, или макар мислимо да смо на том путу, збиља покушавамо да достигнемо ту праву. Затим, у нашим друштвима, у нашем окружењу, у нашој породици, трудимо се на томе. Не можемо ми учинити да овај свијет постане Царство божије, али можемо да покушамо да не постане сам јад и пакао. Ако се трудимо на томе, ако смо збиља жедни и гладни тога да се правда зацари у свијету, Бог нам обећава да ћемо бити блажени и још нам каже да ћемо се заситити.

Чак и када је ова праведност, коју обично ми подразумијевамо, да сви имају једнако, или макар приближно једнако, или да макар свако има према заслугама, ако ништа друго, па ова правда коју такође замишљамо да је веома важна, а јесте, да не би човјек човјеку вук постао, па правда да судија суди по правди и да суди, не под пристрасношћу,  не због неке своје непостојаности, него да суди онако како треба да се суди, да свакоме да како је по закону, па онда правда оних који распод‌јељују општа добра, влада , министри,  па сматрамо да и ту треба да буде правде, да они знају како се расподељује. Све је то добро и корисно и похвално је да се непрестано боримо за такву врсту правде, да је непрестано тражимо у свијету. То је на крају крајева природно. Желимо такву правду”, каже о. Игор.

Жудња за правдом на земљи је незасита.

“Или боље рећи недостижна је. Не можемо је достићи. Мијењале су цивилизације и цивилизације. Биле су и овакве и онакве. Неки су покушали насиљем, диктатуром, да остваре неке идеале, или идеално неко друштво, како су га они замишљали. Неки су покушавали, као што то данас већина земаља покушава, да кроз веће учешће грађана, кроз народну неку вољу достигне идеале те правде. Али знамо, то видимо свакодневно на сваком мјесту у свакој институцији, да се то не дешава. Читаво људско искуство говори о томе да је коначна и апсолутна и идеална правда овдје међу нама недостижна. Ако је тако, како онда и шта Господ очекује нас? Што да радимо. Да ли Он очекује да ми узалудно будемо гладни и жедни правде за коју знамо да се неће никада остварити? Да ли је залудна та наша читава глад и жеђ и како ћемо се онда наситити? Шта ће се десити? Наравно, Господ сами зна и учи нас и зна да не можемо ми да се наситимо ни овоземаљске хране, а не можемо ни да се наситимо нажалост, а то су већ страсти озбиљне, ни сребра, ни богатства ни моћи, ни гордости наше. Тога се никада не можемо наиситити. Али нам Господ обећава, ако се будеш трудио да твоје енергије, твоје биће, твоја душа не тежи богатству, моћи, похлепи сваке врсте, страстима овоземаљским, ако то будеш чинио и ако будеш патио, јер глад и жеђ су патња својеврсна, ако будеш патио за правдом,  Ја ти кажем да си блажен и да ћеш се наситити”, каже о. Балабан.

Правда у контексту Божјем

“Правда коју Господ много помиње, узвишенија је од  правде коју могу да нам донесу некакве значајне и важне институције које смо ми овдје створили за себе, да би уредили свој живот, да не би једни другима главе кидали без реда и без поретка. Правда о којој Господ говори нешто је много више од тога. Правда о којој Господ говори је Он, сами Бог. Како то знамо?  Па знамо зато што Господ више пута о себи говори као о хљебу којим ћемо се наситити. Говори да је Он сам хљеб небески. Говори да је Он сам вода жива, која нашу жеђ утољава, која нашу душу испуњава. То је сами Он”, каже о. Балабан.

Подсјећа и на Господње ријечи да правду нећемо дочекати.

“И каже, блажени, гладни и жедни правде. Не ви који сте дочекали правду, блажени ви били. Него блажени, гладни и жедни правде и још каже, додаје у следећем уједно последњем блаженству, блажени изгнани правде ради. Па каже блажени сте када вас прогоне и лажу, лажући на вас свакојаке рђаве ријечи. Ви сте блажени, такви сте блажени. Значи то није лако и то нам је јасно. Живот је компликован за онога ко хоће да иде божјим путем. Ми понекад изврнемо нашу перспективу, нажалост, па онда се молимо Господу. Изврнемо све наопачке и кажемо: “зато што ти се ја молим зато што ја постим двапут”… Сјећате се оне приче о царинику и фарисеју. Онај фарисеј дође пред Бога и каже ја постим два пута у седмици ја дајем десетак од свега што стекнем,  ја радим ово, ја радим оно. И он очекује као у трговини. Он очекује да му се врати за то. А онај цариник само се удара у прса и говори Боже само милостив буди мени грешноме. Ако приступимо таквом трговачком послу, да кажемо ја сам Теби принио, шта хоћеш од мене Боже, дао сам ја Теби пост, ево ти Твој пост, ја дајем тамо милостињу неким људима, трудим се и на овоме и на ономе. Не правим никакве гријехе из ових заповијести које си Мојсију дао. Све се трудим, а ти мени не даш правду. Не даш ми да је достигнем на овоме свијету. Какав си Ти то? Па свакако није трговац, као што ни родитељ не може да тргује са својом дјецом. Родитељ може да васпитава дјецу. Може да примјењује разне педагошке мјере на своју децу, а ли не може и неће више или мање вољети своје дијете зато што је оно урадило ово или оно. Може да не прича са њим, али то нема везе једно с другим. Може Господ да се расрди. Каже у Светом писму “расрди се Господ”.  Расрди се, али не као газда или као џелат, него као отац. Расрди се као отац. Управо да би нам указао гдје треба правду да тражимо. Да је тражимо тамо гдје је једино можемо достићи јер ћемо се наситити. Тако се завршавао ово блаженство. Правда и глад и жеђ за правдом се утољава само на једном мјесту, а то је у Божијем царству. Другога мјеста, гдје можемо да се заситимо и да утолимо своју жеђ, нема”, казао је о. Игор.

Закључује да ће засићење свих наших глади, свих неправди које смо доживјели, свих неправди које је свијет икада доживио и сви наши преци и сви наши потомци што ће доживјети, све те неправде ће Господ да “испегла”.

“И Он је обећао да ће то да учини. То не значи да не морамо да изобличавамо неправду овога свијета. Имамо и мо право да изобличавамо неправду. То смо, сјећате се, прије неку годину врло гласно чинили и гледали су нас сви како је изобличавамо и како се боримо против ње зато што је угрожавале све нас заједно као заједницу и као Цркву. Али, то не значи да смо се ми препустили и да смо се понадали да ће то ријешити, као што знамо да и није, све наше проблеме. Била је једном овдје једна идеологија, која је бар на ријечима хтјела да оствари правду и једнакост, инспирисана исто таквом идеологијом у једној другој великој земљи, оставивши милионе и милионе, а овдје десетине и стотине можда хиљада насилно убијених, зато што се правда не може остваривати насиљем. Нису је достигли, јер се насиљем не може остварити. Зато ми да ходимо у овоме животу гладни и жедни небеске правде, а трудећи се да се мање ситимо земаљским добрима. Земаљска добра су за нашу употребу и корисна и неопходна за живот, али не смијемо да се на томе задржимо, него да увијек послушамо глас свога срца и глас своје душе. Срце и душа, кад човјек сам са собом остане, непогрешиво ће увијек да кажу ти си за више створен”, казао је о. Игор.     

Следећег четвртка гост у Ризници биће о. Макарије из Манастира Савина.