У Цркви Св. Луке у которском Старом граду данас је литргијски прослављен Пренос моштију Св. Николаја Мириклијског Чудотворца.

Бесједио је протојереј Мијајло Бацковић.

„Господ Бог ствара човјека као круну свога стварања. Ствара га по лику своме и даје му личност. Даје личност и посебност сваком човјеку на овом свијету. Од тога дана па до дана данашњег сваки човјек је личност. Зато се крстимо, причешћујемо и на онај свијет одлазимо именом, а не презименом, племеном, народом или друштвеним, политичким или било којим другим статусом који нас је красио за вријеме овога живота.

Именом својим одговарамо, именом својим излазимо пред лице Божије, јер име наше представља нас, нашу личност као појединца, наравно у заједници са Христом.

Било је много људи кроз историју браћо и сестре и драга дјецо, који су својим чињењем добрим свијетлили и били свијетло које показује пут онима који су у тами, али је нажалост било и много људи кроз историју који су таму ширили, тамом владали и тамом овај свијет обавијали и у том сивилу у ком и ми данас живимо, гд‌је нема више боје, гд‌је нема више свјетлости која би се унијела и која би донијела овоме свијету неку нијансу, неку ноту вјечности, у том сивилу појављују се свети велики људи, правила вјере, образ кротости и као што каже Тропар Светом Николају кога и данас славимо „онај који је сиромаштвом својим и смирењем задобио велико богатство“.

Зашто Светог Николаја толико људи прослављају у свијету? Међу српским народом једна је од највећих слава и већина људи мисли да је Свети Николај Србин и већина га тако и доживљава. Послије Светог Саве највише се њему обраћају као своме архијереју пред Господом.

Свети Никола је засијао у тами свога времена. Свјетлост која се упалила у тами тога времена свједочила је на саборима васељенским и у животу и архијерејском животу и чинодејствовању Светог оца нашег Николаја. Увијек свјетлост и увијек истина. Свети отац наш Николај је један од оних архијереја, а могли би рећи да је по томе вјероватно и јединствен, јер је за вријеме свога овоземаљскога живота истицао своју непоколебљиву вјеру и да нема компромиса са истином.

Сваког човјека и нас свештенослужитеље, Бог је послао да служе истини, а ми који служимо Богу, а Он је једина сушта истина, ми морамо да чувамо ту истину и када дође тренутак да њу посвједочимо, не смијемо слагати.

Не смијемо сакрити истину, морамо је свједочити. Тада ћемо показати чији смо, чијим путем идемо и за ким идемо. А идемо за Христом који је освијетлио нама у овоме свијету пут кроз своје светионике, а најљепши, најдивнији међу њима је Отац наш Николај Мириклијски Чудотоворац, чији пренос моштију данас славимо.

Зато драга браћо и сестре, ви поготово Которани који имате храм који вири не случајно и изнад овога лијепог, дивног, древног града, када погледате са свих страна вид‌јећете куполу и крст храма Светога Николе како свједочи, како опомиње, али и како благосиља наше поморце који долазе и одлазе одавде из овога града.

Ви који живите у граду под покровитељством овога великог архијереја и светионика вјере, ви морате посебно овд‌је међу овим народом и у овом сивилу, не само градског камена, него и у сивилу свијета у којем живимо , да свједочите увијек истину и да будете чувари те истине.

Нека би дао Господ и Свети отац наш Николај да ми никад не поклекнемо и да када дође тренутак испитања наше вјере да увијек кажемо истину, да иза истине стојимо ако треба за истину и да страдамо, јер знамо да ако стојимо иза истине, па и за њу ако страдамо, ако се са њом на крст попнемо, знамо да ћемо са њом и васкрснути.

Нека вас Господ све благослови и чува, срећна слава и нека Господ упокоји све оне који су нам ову славу предали и тиме нам рекли да не смијемо да заборављамо своју прошлост и своје претке, јер без прошлости, без предака и наших предака, не само по крвном сродству, него свештеника који су служили у овом светом храму, све до нашег Оца Мома, сви ти свештеници, свештенослужитељи и нама су пут, млађим свештеницима како треба да идемо, како да чувамо ту истину и којим путем треба да идемо.

Нека Господ благослови наше претке и духовне и тјелесне, нека прими у Царство небеско да се они моле за нас а да ми захваљујући погледу на њих видимо даље и више у будућност.

Нека вас Господ благослови, Христос Воскресе“, поручио је о. Мијајло.

У наставку Јеванђеље које је читано на данашњој Светој литругији:

Јн. 65 зач. (XX, 19-31).

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово.

Фото – Андреа Шеваљевић