На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, данас се на Светој литургији у цркви Светог Николе у которском Старом граду, вјерном народу обратио протојереј Оливер Суботић.

„Ако око твоје свијетло буде, свијетло тијело твоје ће бити“ каже Господ данас у овом Светом јеванђељу и подсјећа нас да наш задатак основни јесте да испитамо то око духовно, које се у нама налази, које посједује сваки човјек, а које је заправо умно око, оно око које је центар душе, које је различито од нашег тјелесног вида.

Јер, може имати човјек изузетан тјелесни вид, а опет бити духовно слијеп и супротно, може бити слабовид , па чак и слијеп, а имати изузетно развијено духовно око. Оно око којим човјек прониче у дубине Божанског познања.

Најбољи учитељи на овом пољу су нам свети Божји угодници, људи просвећеног ума, људи здравог ока, свијетлог ока, који су дали све од себе, да тај свој духовни вид очисте и да нам кроз чистину свога духовнога вида дају и предају познање како и ми сами да то урадимо.

А од кога ћемо боље то научити до од светих апостола, корифеја наше вјере, оних који се налазе у темељима наше Цркве.

Прије неколико дана ми смо прославили празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла. На том њиховом примјеру можемо да видимо како се то духовно око чисти. Који су то предуслови да бисмо задобили чисти вид духовни.

Кренимо од апостола Петра. На првом мјесту то је вјера. Он је похваљен од Господа због вјере. Када Господ пита „што ви кажете ко сам ја“, први иступа и каже „Ти си Христос, Син Бога живога“. За то бива похваљен a Господ каже „На камену те вјере сазидаћу своју Цркву“.

Покајање -  сјетимо се он се по својој слабости три пута одрекао Христа, али се горко покајао, па је Петров плач примјер за то како човјек треба да приноси своје покајање Богу.

И на крају, разумје се, као свеза врлина – љубав. Господ га три пута „Петре волиш ли ме“, он то потврђује.

Апостол Петар нам кроз те три врлине потврђује што треба да имамо да бисмо постигли здравље тог умног вида и да бисмо стигли до опипа богопознања“, каже о. Оливер.

Исто је , наставља, са апостолом Павлом који је био човјек дубоке вјере, па чак и када је гонио хришћане он је то чинио са вјером да служи своме богу, богу својих отаца.

„Имао је ревност која није била разумна и онда му се Господ открива знајући његове добре намјере и од тог тренутка апостол Павле постаје Савле, постаје „апостол незнабожаца“, јединствена личност уопште у историји свијета, а не само у историји Цркве.

Ниједна религија не може да покаже било који примјер који би био иоле сличан апостолу Павлу, највећем прогонитељу неке вјере па потом највећем поборнику те исте вјере“, каже о. Оливер.

Такође истиче и молитву апостола Павла, спојену са покајањем.

„То се често код апостола Павла, из неког разлога превиђа, када се говори о њему. Он, пошто је призван чудесно од Господа, шта каже у својим посланицама? Каже „не одох да питам крви ни тијела, него се удаљих у арабијску пустињу“, на пар година гд‌је је пребивао у молитви, у посту, у богомислију, јер то је неопходан предуслов за чишћење умнога ока.

И, као што рекосмо код апостола Петра, љубав као свеза врлина, јер апостол Павле у оној Химни љубави нам говори „ако имам вјеру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“. То је дакле основа -вјера, покајање, молитва, љубав (као врлински живот чији је врхунац љубав).

Када човјек достигне тај степен, када очисти своје умно око, онда он достиже у стање безбрижја“, казао је о. Оливер, подсјетивши да, када нам Господ каже да не бринемо о сутрашњем дану, Он то не каже у смислу да ми не радимо ништа на планирању неких наших будућих потреба.

Појашњава да је порука да не размишљамо како ће и што ће бити.

„Препустити Богу како ће то да иде, ми да чинимо што је до нас и то је то. То је један живот у једноставности, живот у тренутку у коме се човјек налази и онда то иде како треба. А да би човјек достигао до тога,  он мора достићи овај степен присности са Богом, обитавања у благодати Божијој која га растерећује. Оно што апостол Павле каже „не живим више ја , него живи у мени Христос“, е то је заправо врхунац тог стања послије кога човјек бива апсолутно растерећен од свих овоземаљских брига.

И не само то. Достиже и ону тачку да је апсолутно спреман да посвједочи да он служи искључиво Богу, а не и Мамону, не и овом свијету и ономе што би била идолатрија. Служити искључиво Богу може учинити само онај човјек који је свим својим срцем, својом душом и свим својим умом заволио Бога“, рекао је између осталог о. Оливер.

Позвао је да стигнемо до тог стања тако што ћемо „да заволимо Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом, свом душом својом и ближњега свога као самога себе и онда ћемо заиста знати да је наше умно око здраво и да смо истински следбеници Христа Господа“.

Бесједу о. Оливера можете погледати овдје.

Фото и видео – Андреа Шеваљевић