Ексклузивни интервју са Митрополитом волоколамским Антонијем, председником Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, за Tелевизију Храм Српске Православне Цркве

Храм Свете Тројице Подворја Руске Православне Цркве у Београду подигнут је 1924. по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе који су после Октобарске револуције избегли пред комунистима. Углавном су то били образовани људи, припадници виших слојева друштва, верујући. Стотину година касније, свечано и молитвено обележен је први век ове београдске, руске и свеправославне светиње.

Конференција под називом „100 година Светотројичног храма Подворја Руске Православне Цркве у Београду и везе са Српском Православном Црквом“ одржана је 15. новембра 2024. године у Палати Србија. Поред министра задуженог за друштвени положај цркве у земљи и иностранству др Ненада Поповића, викара Патријарха српског и изабраног Епископа британско-ирског г. Нектарија, старешине Подворја Руске Цркве протојереја Виталија Тарасјева, посебно обраћање имао је на овом скупу Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Антоније. Он је управо поводом великог јубилеја Светотројичног Храма допутовао у Србију. Посета је изазвала велику пажњу медија, српских, руских и регионалних, будући да је митрополит и председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, односно шеф руске црквене дипломатије.

После конференције, посете Новом Саду и богослужења на дан градске славе са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем и Његовим Високопреосвештенством Митрополитом бачким г. Иринејем, а онда и свете Литургије и свечаности поводом јубилеја у Руској цркви, митрополит Антоније у ексклузивном интервјуу за Телевизију Храм говори о утисцима које ће понети из Србије, али и свим актуелним питањима православља у свету.

– Благословите, Високопреосвећени. Како оцењујете Вашу посету Србији, какве ћете утиске понети одавде?

– Ово није први пут да сам у посети Србији, био сам неколико пута у вашој дивној, гостољубивој земљи. И овога пута разлог мог доласка је посебан, јер славимо диван датум сто година од дана освећења Руске цркве Свете Тројице у Београду. И одговарајући на питање о утисцима о посети вашој земљи и из мојих претходних посета Србији, желим да кажем да се осећам, исто као што су се осећали и Руски прогнаници који су се вољом Божјом нашли у вашој земљи пре сто година, који су се нашли далеко од своје домовине, који су изгубили све, били су овде без посла, без средстава за живот, али су нашли у Србији гостопримство, топлу братску љубав и осећали су се овде не као у изгнанству, већ као код куће. Због обавеза као председник Одељења за спољне црквене везе доста путујем, али овде у Србији никада се не осећам као да сам у иностранству, већ се осећам као код куће, међу породицом, блиским и драгим људима, што ми је веома драго и веома важно. Веома ми је драго што ових дана имам прилику да разговарам и са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем и са епископима Српске Православне Цркве. Већ смо имали прилику да посетимо Нови Сад и срели се са Митрополитом бачким Иринејем, истакнутим православним богословом, личношћу која ужива огроман ауторитет у Руској Православној Цркви. Срели смо се и са другом нашом браћом и ово је веома важно и драгоцено за нас, јер нажалост није тајна да тренутно православни свет пролази кроз тешко поглавље у својој историји. Данас постоји подела између православних цркава. Искрено говорећи, постоје напети односи међу појединим помесним Црквама, али говорећи о односу Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве можемо рећи да их карактерише апсолутна једнодушност, пуно међусобно разумевање по свим питањима, који су на дневном реду међуправославних односа. И за нас је то веома важно и веома, веома драгоцено.

Председавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит Антоније Севрјук је рођен 1984. године у Тверу. Чувени Тверски лицеј је завршио са златном медаљом, а још као ученик имао је послушање служитеља олтара и ипођакона у Саборној цркви Васкрсења у Тверу. Године 2002. уписао се на Санкт-петербуршку духовну академију одлуком наставног већа без полагања пријемних испита. Успешно је одбранио дипломски рад „Есхатологија у светским религијама“ и добио награду митрополита Никодима (Ротова). Био је потом приправника у Сектору за информисање Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, помоћник Митрополита смоленског и калињинградског Кирила (сада Патријарха московског и све Русије), предавач у Смоленској богословији. Од фебруара 2009. године је лични секретар Патријарха московског, а исте године патријарх Кирил га уводи у монаштво, дајући му име Антоније. Године 2015. изабран је за викарног Епископа богородског, са задатком да се стара о парохијама у Италији и постављен је за шефа Канцеларије Московске патријаршије за институције у иностранству. 2017. године постављен је за управитеља Епархије бечко-аустријске и будимпештанско-мађарске, а 2019. године патријарх Кирил га је уздигао у чин митрополита. Године 2022. именован је за председавајућег Одељења за спољне црквене везе и сталног члана Светог Синода Руске Православне Цркве са титулом „волоколамски“.

– Због Вашег искуства и знања, Високопреосвећени, намеће се питање како приступате анализи стања православног света данас? Да наведемо само два проблема: Косово и Украјина.

– Тешко питање сте поставили, али то је такође оно што спаја наше народе, што спаја наше Цркве. Дубоко сам убеђен да особа која никада није доживела патњу не може да саосећа са другим човеком, као и онај ко не зна шта је истинска радост не може бити срећан због другог. У историји наших народа постоји заједничка туга, заједничка патња. За српски народ то је Косово. И ми веома разумемо тај ваш бол. Недавно смо били дубоко огорчени због тога што је Његовој Светости Патријарху Порфирију био забрањен улазак на Косово. Наш Патријарх се због тога веома узнемирио да је написао писмо Његовој Светости Патријарху Порфирију у којем је изразио нашу подршку у овом за њега тешком тренутку. Заиста ценимо ту подршку коју добијамо од Српске Цркве у контексту онога што се данас дешава у Украјини, јер, као и Косово које је извор српског Православља, тако је и за нас Кијев крстионица Свете Русије. Одатле смо примили своју веру. И то што је данас у Украјини највећа хришћанска конфесија у овој земљи, Украјинска Православна Црква, подвргнута најневероватнијем јавном прогону, а све је то прикривено готово апсолутним ћутањем светске заједнице. За нас је ово дубока трагедија и дубок бол. Наша црква је, као што знате, прошла кроз веома тешка искушења у 20. веку. Живели смо у ситуацији да је моћни вођа Совјетског Савеза обећао да ће на телевизији приказати последњег живог свештеника. Али данас би, чини се, све ово требало да буде прошлост. И видимо како у 21. веку земља која изјављује своју опредељеност принципима демократије и слободе, данас прогони свештенике, епископе, вернике Украјинске Православне Цркве. Данас живимо у ситуацији да се епископи Украјинске Цркве држе у затвору, налазе у кућном притвору, да су подвргнути малтретирању, да се храмови на силу одузимају верницима. Наравно, све што данас можемо је да апелујемо на светску заједницу и подстакнемо их да обрате пажњу на оно што се дешава у Украјини. Ми то радимо, али да будем искрен, не добијамо увек подршку, разумевање, па чак ни било какве одговоре.

А са стране Српске Цркве, њеног предстојатеља, Његове Светости Патријарха Порфирија, њеног Синода, њених епископа који се не плаше да храбро дигну глас у овој ситуацији и подрже нашу прогоњену браћу и сестре, добијамо подршку на чему је, верујте, руски народ веома захвалан. Ово никада нећемо заборавити. Овога ћемо се увек сећати са великом захвалношћу и великом љубављу. Постављате питање како да се изађе из ове ситуације. Мислим да је за нас, за хришћане, одговор очигледан: морамо сви да радимо по савести и у свему што радимо морамо се руководити светим Јеванђељем. Ако говоримо о ситуацији у Украјини, онда је потпуно јасно да се тамо данас дешава црквени раскол, у који се држава очигледно меша, и да се дешава супротно канонима, супротно православном схватању тога шта је Црква. Данас смо принуђени да верујемо да Васељенски патријарх, седећи у својој канцеларији у Истанбулу, може једним потписом да лаика учини „епископом”, да прихвати као епископа лице које никада није имало никакве канонске хиротоније, ни ђаконске, ни свештеничке ни епископске. Са овим се никада нећемо сложити, јер сви, па и ја, када смо рукоположени у свештенички чин, положили смо заклетву и обећали да ћемо живети по канонима. По савести, наравно, морамо деловати и у стварима које се односе на права, права људи на могућност да знају своје порекло, могућност да слободно посећују она места која се тичу њихове историје и порекла њиховог постојања. А данас је, нажалост, мени лично ово вероватно најтеже. Нисам дуго на овој позицији на којој сам данас, али разговарам са људима који и сами све савршено разумеју, који су свесни шта се данас дешава у свету, а истовремено због нужде да се поштују неке политичке коректности, заташкавају конкретне прекршаје људских права и кршење принципа светског поретка. Они једноставно флагрантно газе темеље међународног права. Чини се да се све ово ради да би људи живели у атмосфери обмане и лажи. Али за нас, за хришћане, то је немогуће. Без обзира на све, никада не смемо губити наду. Знамо да Господ и Црква Његова никада неће бити понижени и истина Божја ће сигурно тријумфовати. Верујте ми, говорећи о ситуацији која се данас развила на Косову и Метохији ми, руски народ, у потпуности смо уз вас. Усрдно се молимо за вас, подржавамо вас колико можемо. Знам да руска држава улаже огромне напоре у циљу подршке Србији у међународној арени. Можда људски не видимо увек конкретне путеве решење проблема, али знамо да Господ чини чуда а ми свакако верујемо и надамо се да Он и дозволи да се правда испуни и да Косово, које је саставни део Србије и срце српског народа, мора у овом контексту правде заузети место које му припада.

Руска Православна Црква или Московска Патријаршија је помесна и аутокефална Црква са достојанством Патријаршије, на петом месту у диптиху. Има чак 290 архијереја, 224 епархије, 788 манастира и више од 110 милиона верника.

– Руска Црква видљиво велики труд последњих година улаже у своје медије, као и у дигиталне платформе и друштвене мреже. Зашто ту врсту комуникације сматрате важном?

– Дозволите ми да одговорим на ово питање као један од најмлађих епископа Руске Цркве. Пуно комуницирам са својим вршњацима и одлично разумем да свако има свој пут до храма. Неко је крштен од детињства и живи и расте у верујућој породици, па за њега је бити у цркви нешто природно и логично. Неко долази у Цркву у каснијем узрасту, у школи или на факултету и чини први корак у храм и остаје у храму. Али у исто време, у сваком друштву, а верујем да Србија није изузетак, увек постоји жеђ да чујемо реч Божју. Али не може свако сам да учини први корак да би дошао у храм. Знам из искуства своје земље и из искуства мојих вршњака са којима комуницирам, да многима није тако лако, пролазећи поред цркве, да уђу у храм и остану тамо. Стога, Црква увек треба да тражи могућности да допре до људи, да нађе пут до њиховог срца. У ствари, то је оно што су апостоли радили. И апостол Павле и његове чувене речи да је свима постао све, да би сачувао макар изабране, значи да Црква мора увек, у условима брзих промена у свету, да пронађе могућност да допре до свих људи са Јеванђељем. Данас живимо у ери комуникација, у ери развоја друштвених мрежа. То је нешто што нико није разумео пре двадесет година и нико није мислио да ће се живот овако развијати. И чини ми се да је могућност да се до људи дође преко медија, пре свега, прилика да се пренесе реч Божја за млађе генерације хришћана, будућих хришћана. И заиста видим многе данас, гледајући интервјуе добрих свештеника, читајући свештенике који су блогери, који преносе преко својих друштвених мрежа реч Христову, читајући добре телеграм канале, многи кроз ово почињу да размишљају о томе шта је хришћанство, почињу да размишљају шта је Црква и на тај начин нађу пут ка Христу. Још једном истичем да је за свакога пут другачији, али Црква, чини ми се, треба да отвори сва врата, сва могућа врата, да људима да прилику да дођу Христу. Даље је све у Божјим рукама. Господ свакога води својим путем. За неке ова врата могу бити одговарајућа, за неког другог нека друга. Наш патријарх Кирил, Његова Светост Патријарх московски и све Русије, који је био дугогодишњи ректор Духовне академије и комуницирао са младима, и сам је био један од првих који је започео путем медија, путем телевизије, да се обраћа људима. Дуги низ година водио је диван програм под називом Реч пастира, који се емитовао суботом на Првом каналу на телевизији. Као врло млад, школарац, гледао сам тај програм и био сам запањен како, тада још увек митрополит, Светејши Кирил налази начин да пренесе сложена питања хришћанске теологије младим људима попут мене, у најједноставнијим и разумљиви м формама. Знам да је за многе постао својеврсни прозор који их је довео у Цркву. То је било тада, пре двадесет година, када је још постојала само телевизија. Данас постоји много више таквих алата. А наш Патријарх, поставши предстојатељ Руске Цркве, све свештенике подстиче да активно иду у народ, да на приступачан начин и средствима која разумеју, у којима су у стању да пронађу праве могућности, да са тиме иду и допру до људи и створе прилику за свакога да открије Цркву, открије Христа. Зато сада имамо православне ТВ канале, не само један. Штавише, они су укључени у руски државни пакет за емитовање програма, тј. сви људи који имају сателитску телевизију могу да гледају православне канале. Поред свега, ту су и дивни свештеници, који, као што сам већ рекао, воде сопствене блогове, своје телеграм канале. Знам да су за многе, посебно савремене људе, за оне који већину времена проводе на друштвеним мрежама, такви свештеници, такви телеграм канали и друга средства комуникације били њихов први корак на путу ка Цркви. Стога мени, као још увек младој особи, то се чини веома важним. И дивно је што Српска Црква данас много чини како би се кроз медије приближила људима и пренеле им јеванђељску поруку.

После Београд и Новог Сада, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит Антоније је отпутовао у Бања Луку. Нама, упркос свим изазовима које има православље у свету данас, остаје снажан добар утисак после његове изјаве да је „Руска црква у Београду мост између две сестринске цркве које везују најтоплији односи”. На многаја љета!

Разговарала: Сања Лубардић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм и Радија Слово љубве
Превод са руског: ђакон Николај Сапсај

Извор: СПЦ